Četiri ruska osvajanja

DRAGAN ŠTAVLJANIN: HLADNI MIR – KAVKAZ I KOSOVO (2)

Danas će u narednih nekoliko nedelja objavljivati delove knjige „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“, autora Dragan Štavljanina, urednika Balkanskog servisa Radio Slobodna Evropa. Autor u knjizi između ostalog analizira uzroke i posledice proglašenja kosovske nezavisnosti i rata u Gruziji, te da li je nezavisnost Kosova presedan ili jedinstven slučaj u kontekstu činjenice da se Kremlj, intervenišući u Gruziji, pozivao na slične poteze Zapada na Kosovu.

Suočeni s vlašću Turske i Persije, lokalni plemići, posebno gruzijski, sve više su se okretali Rusiji za pomoć. Rusija, odnosno Velika moskovska kneževina, prvi put je pokušala u vreme Ivana Groznog u drugoj polovini 15. veka da osvoji teritorije na Kavkazu. Dva veka kasnije, Petar Veliki je, potukavši Švedsku, glavnog rivala na severu, nastojao da proširi uticaj i ka jugu na Kavkazu.

Zabeležena je epizoda koja potvrđuje da je pravoslavno gruzijsko plemstvo gledalo na Rusiju kao oslobodioca.

Uslovno se može govoriti o četiri ruska osvajanja Gruzije. Prvo za vreme Katarine Velike, aneksija je kompletirana za vreme cara Aleksandra II 1864. Posle tri godine nezavisnosti, Gruzijom su zavladali boljševici 1921. godine (doduše, njima se ne može pripisati isključivo atribut „ruski“), dok se četvrto „osvajanje“ dogodilo u avgustu 2008.

Posle Ivana Groznog i Petra Velikog, carska Rusije je počela ozbiljan i dugotrajni angažman 1783. Tada je gruzijski vladar Irakli II ušao u vojni savez s Rusijom kako bi ojačao svoju nestabilnu vladavinu protiv Persijskog carstva. On je priznao vrhovnu vlast Rusije koja je zauzvat garantovala njegovu krunu i nezavisnosti Gruzijske pravoslavne crkve. Uznemirene širenjem Rusije i Iraklijevom proruskom orijentacijom, najpre Otomansko carstvo a potom i Persija izvršile su invaziju na Gruziju. Očekujući pomoć od Rusije, Irakli II nije hteo da se pokori. Rusija je, međutim, bila tada suočena istovremeno s ratovima protiv Švedske, Poljske i Otomanskog carstva. Irakli je bio prepušten samom sebi i njegovih 5.000 vojnika pretrpelo je težak poraz od višestruko nadmoćnije persijske sile (35.000 vojnika).

Već u sledećoj generaciji, ruski car Aleksandar I anektirao je istočnu Gruziju. Rusija je počela da potiskuje Persijance s jugoistoka i Otomansku imperiju s jugozapada Kavkaza, koji je postao u potpunosti ruski već dvadesetak godina kasnije.

Rusija je početkom 19. veka ukinula gruzijsku monarhiju i crkvu iako je ona jedna od najstarijih, jer su Gruzini primili hrišćanstvo još u četvrtom veku. Tako su izneverena očekivanja gruzijskog plemstva. Zanimljivo je da je rat između Rusije i Gruzije prošle godine, prvi sukob dve pravoslavne zemlje posle Drugog balkanskog rata 1913. kad je Bugarska napala Srbiju.

Pošto je osigurala upravu nad južnim Kavkazom, Rusija je započela „pacifikaciju“ planinskog severnog Kavkaza kako bi obezbedila kopnenu vezu s novopripojenim teritorijama. Severni Kavkaz je pola veka bio ratna zona. Vođene su epske borbe na Severnom Kavkazu kojima su Puškin, Ljermontov i Tolstoj posvetili neka od svojih najvećih dela.

Za razliku od od prethodnih napada na severni Kavkaz radi osiguranja formalnog suvereniteta velikih sila i plaćanja raznih poreza, Romanovi se nisu time zadovoljili. Ruska ekspanzija bila je interna kolonizacija i praćena je migracijom slovenskog življa i prisilnim pokrštavanjem.

Domaće stanovništvo, organizovano u tradicionalnim plemenskim zajednicama – pokušalo je da koordinira svoj otpor. Njihova zajednička islamska religija trebalo je da održi na okupu često etnički i jezički različite grupe i klanove. Islam je služio kao surogat za centranu organizaciju i odustvo bilo kakvog zajedničkog nacionalnog osećaja, tako da je vojna odbrana i odbrana kulturnog identiteta organizovana u ime islama. Tako su imami postali vojni i politički lideri. Prvi među njima bio je Čečen Šeik Mansur (1748-1794), a najuspešniji i najpoznatiji imam Šamil, čiji je herojski otpor trajao 25 godina (1834-1859).

Ratovi na Kavkazu okončani su 1859. Ruska politika „spržene zemlje“, deportacija i nemilosrdnih represalija konačno je slomila otpor. Pola miliona Čerkeza izbeglo je u Otomansko carstvo, a hiljade Čečena u Jordan i Siriju.

Region je, međutim, ostao stalni izvor pobuna. Ustanci 1877. posle rusko-turskih ratova i 1905. bili su ugušeni uz velike žrtve na obe strane.

U svakom slučaju, svi na Kavkazu polažu prava koja sežu u istoriju. Tako se Sakašvili predstavlja kao naslednik najvećeg gruzijskog vladara u istoriji, srednjovekovnog kralja Davida Graditelja – time što će povratiti otcepljene teritorije i ojačati uticaj Gruzije na Kavkazu. Očito se zanemaruje da je gruzijska demokratija, hvaljena na Zapadu posle „Revolucije ruža“, nerazdvojno povezana s nacionalizmom.

Istovremeno, Rusija polaže ekskluzivno pravo na sferu uticaja na južnom Kakvazu na osnovu istorije, iako je ovladavanje tom teritorijom, kao i severnim Kavkazom koji je ostao u njenom sastavu, okončala tek ratovima u 19. veku.

Nastavlja se