Četiri teze o socijalnom dijalogu

Pa dobro, šta je onda taj Žak Delor zakuvao kad je u pitanju socijalni dijalog.

Većina stručnjaka se slaže da kad je u pitanju socijalni dijalog u Evropskoj uniji, treba imati na umu sledeće:

– tripartitni odnos, jer se Evropska komisija u znantoj meri oslanja na socijalne partnere;

– konsultativni proces, jer su u članovima 137. i 138. Ugovora o EU definisane oblasti u kojima socijalni partneri moraju biti konsultovani;

– bipartitni odnos (poslodavci i sindikati), jer je iz tradicionalnih okvira ušlo u fazu institucionalizacije i legalizacije;

– proširenje socijalnog dijaloga koji postoji na nacionalnim i lokalnim nivoima unutar privrede na socijalni dijalog na evropskom nivou;

– zagovaranje civilnog dijaloga koje se sve više tretira kao sastavni deo socijalnog dijaloga, uz pretenziju uključenja u dijalog svih relevantnih socijalnih aktera.

U preduslove funkcionisanja socijalnog dijaloga najčešće se ubrajaju:

Prvo, jake i nezavisne organizacije radnika i poslodavaca, koje poseduju tehničke i druge kapacitete za pristup informacijama koje su relevantne za participipaciju u socijalnom dijalogu.

Drugo, opredeljenje za socijalni dijalog, odnosno postojanje političke volje za angažmanom u socijalnom dijalogu svih aktera.

Treće, priznavanje osnovnog prava na slobodu udruživanja i kolektivnog pregovaranja, bez posebnih ograničavajućih činilaca i prepreka učešću u socijalnom dijalogu.

Četvrto, postojanje odgovarajuće institucionalne podrške.

A kako stoje stvari kod nas kad su u pitanju pomenuti preduslovi, najbolje se vidi na osnovu komparacije odgovora na onih desetak pitanja u kojima se problematizuje socijalni dijalog, a koji su dali vlada i njeni socijalni partneri (videti odgovore na Upitnik Evropske komisije).

Taj galimatijas bih rado dopunio sa sledeće četiri teze.

Prva teza: O suštini socijalnog dijaloga

Nema sumnje da je socijalni dijalog nastojanje da se problemi između zaposlenih i poslodavca reše dogovorom, najčešće uz posredovanje vlade. Međutim u svojoj suštini socijalni dijalog je pokušaj da se tržištu koliko-toliko smanji regulatorna funkcija za odnose poslodavaca i zaposlenih ali i da se smanji samovolja aktera dijaloga. U našem slučaju, kao i u sličnim etatističkim državama (bez obzira da li su partokratske ili klasične države), reč je i o pokušaju da se utiče na ponašanje države na polju radnih odnosa. Ovome treba dodati i pokušaje ograničenja samovolje poslodavaca i države. Finalno, socijalni dijalog je plan i deoba obaveza u ekonomskom i socijalnom razvoju zemlje.

Sociološki gledano reč je o pokušaju izvesne redistribucije moći, o smanjenju njene koncentracije u rukama jednog socijalnog delatnika bez obzira da li su to ruke tržišta, države, poslodavaca, partija… Ali i usmeravanje integralne moći ka vrednosno poželjnom tipu razvoja?

Socijalni dijalog je apel za racionalno uređenje odnosa, uz pomoć tri moguće procedure: (1) apel za racionalno ponašanje moćnih delatnika i racionalno uređenje međusobnih odnosa, (2) apel za uspostavljanje i poštovanje određenog vrednosnog sistema i (3) poziv na samilost, odnosno traženje osetljivosti tj. spremnosti delatnika da popuste pred molbama onih koji nemaju nikakvu relevantnu moć.

Ispoljavanje i dominantni uticaj racionalnosti može da bude rezultat: (a) racionalnosti ekipe koja je na vlasti i ima moć da generiše (pa i propiše) racionalno ponašanje i (b) racionalnog odnosa prema profitu od klase vlasnika.

Ispoljavanje i važan uticaj ideološko-vrednosnih uređenja međusobnih odnosa može biti rezultat: (a) ideološko-vrednosnog opredeljenja na globalnom nivou datog društva („duh vremena“), ma koliko se to često potcenjivalo i (b) ideološko-vrednosnog opredeljenja partije na vlasti.

Molitveni kapaciteti onih delatnika koji nemaju moć, tj, zaposlenih radnika, odnosno sindikata, mogu da budu: ili (a) najobičnija standardna molitva, ili (b) molitva potkrepljena određenom količinom moći (socijalne, političke, ali i saznajne).

Druga teza: O odgovornosti za uspešno vođenje socijalnog dijaloga

U konstelaciji odnosa i socijalne moći u nas, za odsustvo socijalnog dijaloga najodgovornija je država, a s obzirom da je reč o partijskoj državi, sada je za odsustvo socijalnog dijaloga najodgovornija Demokratska stranka, tj. njeno vođstvo. Međutim, to ne znači da druge političke sranke, a pogotovo one u vladajućoj koaliciji, nisu odgovorne, odnosno da drugi akteri socijalnog dijaloga nisu odgovorni. Osim nesumnjive odgovornosti samih sindikata, ovde bih posebno apostrofirao odgovornost nevladinih organizacija.

U principu je veoma dobro kad je za postojanje socijalnog dijaloga najodgovornija politička stranka koja se izjašnjava kao socijaldemokratska! Ideološki gledano koncept socijalnog dijaloga pripada socijaldemokratiji, iako su neke druge stranačke familije zaslužnije za razvoj socijalnog dijaloga u Evropi. No jedino se socijaldemokratske i socijalističke stranke mogu kritikovati i sa ideološko-vrednosne pozicije, ostalima se može prigovarati samo sa stanovišta racionalnosti i socijalne etike.

I danas važi ono što je pre nekoliko godina napisao Mladen Lazić: „Naravno, socijaldemokratske stranke čine političke interesne organizacije koje u (evropskim) demokratskim porecima zastupaju radničke interese. U Srbiji, međutim, danas nema nijedne relevantne stranke koja je specifično usmerena na zaštitu i promociju ovih interesa, pa nije iznenađenje što su političke orijentacije radnika duboko podeljene“.

Treća teza: Činioci od kojih zavisi uspeh dijaloga

– Postojanje volje za dijalog. Obostrano (svestrano) postojanje želje za dijalogom i sporazumom. Prihvatanje razgovora i rasprave kao metoda rešavanja zajedničkih pitanja. Iskazana volja za dobijanjem saglasnosti drugih strana o zajedničkim pitanjima. Postojanje tzv. dobre volje.

– Uvažavanje potencijalnih partnera. Razumevanje interesa partnera i njihove pozicije. Poštovanje partnera u dijalogu. Poverenje u partnere („Svako od njih u onom drugom ne vidi partnera, nego protivnika, čak neprijatelja“, kaže Nebojša Popov).

– Međusobno poznavanje partnera. Objektivna analiza sopstvene pozicije i pozicije drugih. Otvorenost prema suprotnim viđenjima. Bespredrasudan pristup drugima. Shvatanje da dijalog smanjuje nesporazume i pospešuje šanse za dobit svih strana u dijalogu.

– Postojanje kulture dijaloga i sporazumevanja. Poštovanje osnovnih principa dijaloga. Upotreba raspoložive moći saobrazno principima vođenja dijaloga i sporazumevanja. Odricanje od prava i moći jednostranog donošenja odluka o pitanjima zajedničkog interesa. Spremnost na ustupke i kompromise. Prihvatanje relevantnosti interesa drugih strana u dijalogu.

– Utvrđivanje zajedničkog interesa. Ako ne postoji razumevanje i poznavanje (svest i dogovor) zajedničkog interesa, onda je socijalni dijalog isprazna priča.

– Moć socijalnih delatnika/“partnera“ kao preduslov dijaloga. Šanse dijaloga su smanjene ili nikakve ukoliko neko od osnovnih socijalnih delatnika/“partnera“ nema odgovarajuću količinu moći; nema dijaloga između moćnih i nemoćnih (to je tek molitva pred božanstvom neumitnog). Situacija je najgora kad su obe delatne strane na tržištu neorganizovane ili malo organizovane – onda je na delu divlje tržište koje se ponaša apsolutistički. Tu je, na kraju, i pitanje postojanja kapaciteta delatnika/“partnera“ za sprovođenje dogovorene politike i usaglašenih odluka. Na drugoj strani, u pitanju je mogućnost samokontrole moćnika; koliko, na primer, poslodavačka organizacija može da kontroliše poslodavce kako bi se ponašali u skladu sa socijalnim dogovorom.

Četvrta teza: Protiv tamburanja

Samo je socijalno uređena tržišna privreda prirodni okvir socijalnog dijaloga, u svakoj drugoj tržišnoj privredi, socijalni dijalog je stvar volje, znanja i opredeljenja države i/li poslodavaca, ili izuzetno retko, produkt iznude snažnog sindikata. Dakle, reč je o tome da budu socijalno odgovorni vlasnici, socijalno odgovorna država i socijalno odgovorni sindikati, kao i politički odgovorno civilno društvo. Time bi bio definisan put ka stvaranju socijalnog društva (država, tržište i civilno društvo, a pre svega nevladine organizacije, predstavnici medija, nauke…)

Ako to hoćemo, onda je samo pitanje kako to postići, a sve ostalo je tamburanje kojim smo se i dosad bavili.

Autor je predsednik Udruženja građana Sindikalni forum

Važnost socioklasne dioptrije u pristupu socijalnom dijalogu

Kada govorimo o socijalnom dijalogu treba da se pitamo o čemu se to, u stvari, radi: da li je tu reč (1) o klasnom dogovoru naspram sukoba klasa; (2) ili jednom ili drugom, (3) o jednom i drugom, ili pak (4) nema ni jednog ni drugog. (Podsećam na ono što je napisala Zagorka Golubović u tekstu „Sudbina radničke klase u današnjoj Srbiji“, Republika, broj 424-425, 1-31. mart 2008: „Stoga, potrebno je preispitati tezu o istrošenosti ideje o klasnoj borbi između radnika i vlasnika kapitala, ali uzimajući u obzir da se u modernom kapitalizmu izmenio pojam radnika: on nije više klasični najamni radnik, koji poseduje samo svoje sredstvo rada, već učestvuje i u delu vlasništva kapitala kao radnik-akcionar i u tom kontekstu treba istraživati i prirodu savremenog sukoba u kapitalizmu“.