Četvrt veka „šniranja“ filmova

– U bioskop ,, Morava“ u Požarevcu došla sam 1980. godine, jer u to vreme nisam mogla da se zaposlim kao zubotehničar, i prvo sam radila na prodaji karata a potom sam bila dežurna u sali. U to vreme kinooperater je bio poznati ,,Bobika“koji je dok ide film voleo da skokne do kafane,,Imperijal“ i popije po koju čašicu vinjaka. Za to vreme ostavi mene da pazim. To se događalo danima i mesecima i tada sam dosta naučila. Bobika se jedne večeri zaboravio i nema ga da se vrati a dođe vreme da se prebaci film sa mašine na mašinu i pošto sam gledala kako on to radi uradim sama. Kada se on vratio bio je iznenađen i posle toga počeo je da me uči tom zanimanju kako da ,,ušniram“ film i sve drugo. Posle toga ja sam mogla uvek da ga menjam dok je on odlazio preko puta na čašicu vinjaka. Ali jedne večeri dođe tadašnji direktor, nađe me u kabini i pita gde je Bobika a ja kažem u toaletu. Posle dve tri večeri pojavi se on ponovo i traži kinooperatera a ja opet kažem da je u toaletu. Posle nekoliko večeri ponovo dođe direktor ali ja lozinkom obavestim Bobiku i on se brzo vrati. U bioskopu ,,Morava“ je postojao prozor koji je gledao na kafanu,,Imperijal“a Bobika uvek sedne tako da dok pijucka posmatra prozor. Dogovor je bio ako je neki zort da se ja na prozoru pojavim neko vreme i on bi se hitno vraćao. Te večeri direktoru to bilo sumnjivo i pita me kako to kad god on dođe kinooperater je u toaletu. A ja mu onda sve ispričam i on mi kaže da će oni mene da obuče da puštam filmove. U Požarevcu su organizovali kurs za kinooperatere koji sam 1984. godine uspešno završila – seća se Milena.

Urednik filmskog programa u Centru za kulturu Goran Jovanović kaže da već 15 godina sarađuje sa Milenom i da je ona ostavila veoma zapažen trag jer je uvek bila vrhunski profesionalac.

– Veoma je zainteresovana i odana poslu. Iako posao zahteva i neke muške predispozicije, jer su trake teške između 30 i 40 kilograma, ona je to uspešno radila. Sve prepreke ona je vešto i profesiionalno razrešavala jer je zanatski dobro potkovana. Ona je žena sa muškim stiskom ruke i ona je i po kiši i zimi mogla da ide i preuzme filmsku kopiju u vreme kada smo radili takozvano pendlovanje, odnosno isti film se u sat vemena pauze prikazivao i u Požarevcu i Kostolcu. Ja bih voleo da se i među mlađim kolegama pojavi neko ko je kao Milena odan poslu kinooperatera, naglašava Jovanović.

Milena je za proteklo vreme radila na raznim mašinama za prikazivanje filmova. Pamti i vreme tapkarenja, kada su karte preprodavane i kada su se ljudi bukvalno tukli za kartu.

– Imali smo mi po šest predstava dnevno a sada je gledalaca manje nego u vreme inflacije. Sada su nam glavna publika deca i naši stari gledoci koji vole film. Ovog meseca, završava se moj radni vek u bioskopu ali mi je žao što nisam obučila mlađi kadar da me zameni. Ipak sam srećna, jer zahvaljujući ovom poslu izškolovala sam decu a imam i unučad, kaže Milena a njen kolega Miloš Denić dodaje da mu je žao što koleginica odlazi ali poručuje da ne brine jer bioskop ima budućnost.

Bioskop „Morava“ prva ljubav

Milena sa tugom u srcu kaže da joj je veoma žao što je prestao da radi bioskop „Morava“ i da je on sretnih osamdesetih godina bio jedan od najposećenijih bioskopa, u svojoj kategoriji, ne samo u Srbiji, već u celoj staroj Jugoslaviji.

„To su bila zlatna vremena za bioskop. Mi, „filmadžije“, bili smo veoma poštovani i cenjeni kod građana. Posebno kad se davao neki hit film, a mi im obezbedimo karte za njega. Tako je bilo sve do otvaranje video klubova. Napredak tehnologije i pojava dividija i interneta, načisto ubi bioskop. Sada kada se pojavi dvadesetak gledalaca za neki običan film, mi se radujemo. Neka, neka proći će i to. Gledaoci će se vratiti u bioskop, jer je gledanje filma na velikom platnu, za razliku od dividija i kućnog bioskopa, poseban doživljaj“, sa optimizmom i nadom završava Milena svoju priču.