Crvena armija uzvraća udarac

Je­dan od naj­u­gled­ni­jih i naj­u­ti­caj­ni­jih si­no­lo­ga da­na­šnji­ce, fran­cu­ski na­uč­nik Žak Žer­ne (rođen 1921. u Alžiru)iz­ra­zi­ti je pred­stav­nik francu­ske ško­le ki­ne­skih stu­di­ja. Fa­kul­tet je za­vr­šio 1942, ste­kav­ši viso­ko obra­zo­va­nje iz kla­sič­ne knji­žev­no­sti. Po okon­ča­nju Dru­gog svet­skog ra­ta po­sve­tio se ki­ne­skim stu­di­ja­ma. Uneo jepu­no no­vi­na u is­tra­ži­va­nje ki­ne­ske ci­vi­li­za­ci­je, in­si­sti­ra­ju­ći na ve­zi i te­snom prožimanju po­li­ti­ke, pra­va, teh­ni­ke, fi­lo­zo­fi­je, eko­no­mi­je, kul­tu­re i običa­ja.

Ki­ne­ski svetje­ stu­di­ja o Ki­ni i nje­noj isto­ri­ji ci­vi­li­za­ci­je, ali i knji­ga u ko­joj se na kul­tu­ru ove drev­ne ze­mlje gle­da kao na po­lje ne­pre­kid­nih pro­me­na ko­je ni­je ta­ko la­ko „ukro­ti­ti“ sna­gom poj­mo­va i usta­lje­nih pred­sta­va. Kroz Ki­ne­ski svet se kao ne­pre­ki­nu­ta nit pro­vla­či ide­ja da se mo­ra­ju na­pu­sti­ti svi kli­šei o Ki­ni. Žer­ne ne jed­nom is­ti­če da u onome što smo sklo­ni da vi­di­mo kao učma­lost i stal­no po­na­vlja­nje buja­ju ži­vot i pro­me­ne, u ono­me što smo sklo­ni da vi­di­mo kao konzerva­tiv­nu lju­sku ki­ne­ske tra­di­ci­je je­ste bo­gat­svo nje­nih kul­tur­nih sa­dr­ža­ja. S dru­ge stra­ne, Ki­na du­gu­je vi­še svo­jim su­se­di­ma ne­go što je sprem­na da pri­zna. Me­ša­nje ra­zno­rod­nih ide­ja i pre­pli­ta­nje raz­li­či­tih kul­tu­ra ni­su sa­mo po­ka­za­te­lji „di­ja­lo­ga ci­vi­li­za­ci­ja“ Is­to­ka i Za­pa­da, veći sud­bin­ske upu­će­no­sti jed­nih na dru­ge. U tom kon­tek­stu, „ki­ne­ski svet“ je i „za­pad­ni svet“, a ono što mi vi­di­mo kao „za­pad­ni svet“ to jeste i „ki­ne­ski svet“.

Režim je raspolagao samo kapitalom koji su u otadžbinu vratile kineske banke i ograničenom pomoći koju mu u početku pružaju strane države: prvenstveno Sovjetski Savez koji će sve do njihove konačne pobede ignorisati komuniste seljake (njegova pomoć je iznosila 250 miliona američkih dolara u periodu 1937–1939), Sjedinjene Države, Velika Britanija i Francuska. Međutim, japanski napad na Perl Harbur 7. decembra 1941. u narednom periodu će kineskom režimu osigurati ključnu podršku Sjedinjenih Država. Američka pomoć od više od dve milijarde dolara koju će dobijati tokom Drugog svetskog rata – uz još dve milijarde u periodu 1945–1949. – bila je, bez sumnje, relativno mala u odnosu na ukupno pedeset milijardi koje su Sjedinjene Države odobrile svim narodima koji su bili u ratu protiv Nemačke i njenih saveznika, ali je ta novčana masa predstavljala ogroman doprinos za tako bednu privredu kakva je bila privreda nacionalističke Kine Čongćinga. Potpomažući opstanak režima, ona je imala ogroman koruptivni efekat.

Parazitska priroda sistema ogledala se u stvaranju ogromnog birokratskog aparata i ogromne vojske čije će ljudstvo u jednom trenutku brojati pet miliona ljudi. Sistem ne odoleva inflaciji. Otuda sve brži rast cena i ubrzan pad vrednosti kineskog dolara. Od 1944, dolar vredi 500 puta manje nego što je vredeo uoči japanske invazije. Pad vrednosti novca, udružen s pomoći spolja i američkim prisustvom većim nego ikad – tu su sa svojim bazama, avijacijom, skloništima, transportom, radio-instalacijama, sve to ide naruku špekulacijama, vezama i korupciji. Izvestan broj bivših uglednika – sitni kadrovici režima, nastavni kadar, svi oni koji nisu bili u mogućnosti da se obogate nezakonitim radnjama – zapada u krajnju bedu i sve više gubi poverenje u režim.

Tu odbojnost pojačavaju slabi uspesi vojnih operacija i uporno neprijateljstvo koje Čang Kaišek gaji prema komunističkim pristalicama koje su se borile protiv okupatora. Borci i kadar kineske sovjetske republike Điangsi, oslabljeni usled vojnih pohoda tokom 1931–1934, povlače se ka zapadu, u zapadni Sečuan. Progonjeni od nacionalističkih armija i prinuđeni da se probijaju do najudaljenijih oblasti „Dugim maršom“ (čangčeng) od 12.000 kilometara, što predstavlja veliku epopeju kineskog komunizma, od sto hiljada ljudi do cilja je stiglo samo sedam do osam hiljada. Oni koji su preživeli od Janana su napravili centar nove sovjetske baze, organizujući borbu protiv okupatora i neprestano regrutujući nove snage među seljaštvom. Čang Kaišek, koji je bio primoran da ujedini svoje snage s komunističkim snagama dve godine kasnije, pokreće veliku ofanzivu protiv revolucionarnih baza na severozapadu i, protiv svoje volje i s rezervom, pod pritiskom Sjedinjenih Država prihvata princip zajedničkog fronta tokom Drugog svetskog rata.

Kapitulacija Japana avgusta 1945. dovela je do iznenadnog obrta i kao da je udahnula nov život Čang Kaišekovom režimu. Ponovno osvajanje velikog dela teritorije koji je japanska vojska bila prinuđena da napusti, povratak u Nanđing, zvanično priznavanje nacionalističke Kine kao jednog od pobednika u Drugom svetskom ratu, pridruživanje međunarodnim konferencijama, sve to je izazvalo trenutnu euforiju. Režimu koji je uživao podršku svih država i velikih armija, veoma dobro opremljenih od Sjedinjenih Država, preostalo je samo da se zauvek oslobodi „komunističkih bandita“. Tako je 1946. pokrenut jedan od velikih građanskih ratova savremene istorije.

Neprijatelji su se međusobno veoma razlikovali. Velikim armijama klasičnog tipa koje žive kao paraziti, pljačkajući i globeći sela, suprotstavljaju se brojčano tri puta manje seljačke milicije koje se mešaju sa anonimnom masom sela i vode rat iznurivanjem protivnika i lokalnim operacijama. Borbe s Japanom su za njih bile znatno teže nego za armije Kuomintanga koje su raspolagale značajnim mogućnostima brzog transporta. Čak su i na severoistoku, gde su se komunisti ušančili tokom ilegalnih borbi protiv japanskog zavojevača, nacionalističke trupe uspele da se domognu glavnih centara u vreme kada su se armije Sovjetskog Saveza povlačile pošto su demontirale i poslale u delovima prema zapadu čitave fabrike ove industrijske zone. Međutim, prednosti nacionalista su bile više prividne nego realne: komunikacione linije su bile predaleke, a njihove su vojske držale samo gradove. Režim nije ispravio nedostatke. Produžavanjem borbi i afirmisanjem taktičke superiornosti partizana, režim će biti miniran sve većom demoralisanošću, a kada se seoske milicije budu udružile da bi formirale velike armije kojima će disciplina i borbeni kvaliteti omogućiti prve značajne pobede, celokupno javno mnjenje će se okrenuti u korist komunista. Sredinom 1947. „Crvena armija“ preuzima ofanzivu na severoistoku, izolujući snage Kuomintanga.

Nastavlja se