Čudna ulaznica Beograda u EU

Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju najzad je dobio novog zatvorenika broj 1. Okolnosti hapšenja nisu jasne, ali to u principu i nije važno: kada se radi o takvom hapšenju, sve su to same sitnice. U podjednakoj meri apsolutno su isprazna i nagađanja o tome da će Karadžiću, možda, biti suđeno u Srbiji, a ne u Hagu. Da drži Karadžića u zemlji nova vlada orijentisana ka evtrointegracijama ne samo da nema nikakvog rezona, već je čak i opasno.
Kao i svi glavni akteri desetogodišnje krvave drame jugoslovenskog raspada, 63-godišnji bivši psiholog, poeta i lider bosanskih Srba je figura izrazito protivurečna. Za veliku većinu bosanskih Srba i veoma veliki deo srpskih Srba on je heroj, vatreni borac za zemlju i prava Srba. Za bosanske muslimane i Hrvate on je ovaploćenje zla, šejtan sa okrvavljenim rukama. Ričard Holbruk, američki diplomata, koji je elaborisao sporazume o prekidu rata u Bosni saznavši za hapšenje Karadžića, označio ga je kao „evropskog Osamu bin Ladena“.
Doduše, možemo koliko hoćemo naglabati o tome da li pravilno ili nepravilno postupaju aktuelne srpske vlasti, jesu li one prozapadno orijentisane, proslovenske, jesu li istinski srpske ili izdajnici heroja, ali ako odbacimo emocije, aktuelni srpski predsednik i vlada nisu ni imali nikakvog drugačijeg izlaza sem da izruče Karadžića Haškom tribunalu. Evropsku orijentaciju oni su proklamovali još u vreme predizborne kampanje, a bez saradnje sa Međunarodnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju u hvatanju „zločinaca“, ništa od „ulaznice“ u Evropu. Imajući u vidu jadno ekonomsko stanje u Srbiji (bombardovanje NATO ovde je odigralo ne baš poslednju ulogu) bez pomoći EU Srbija zapravo nije imala ni na šta da računa. Budućnost Srbije bez „evropske alternative“ izgledala je sasvim mračno. Neka smeša političkog i ekonomskog „prokaženog“ među bivšom braćom i sestrama u Jugoslaviji, koji su ili ušli, ili su na pragu Evrope i NATO. Srbija nema u koga da se uzda, sem u se i u svoje kljuse.
Ono što se događalo i šta se događa oko Srbije i Kosova već je dobro pokazalo da Rusiju niko ne namerava da pušta na Balkan. A i sama Rusija, zašto tu nešto uvijati, već je ne jednom dobrano „bacala“ i Jugoslaviju, i Srbiju (najpre u vreme Gorbačova, pa potom u vreme Jeljcina) da se u nju u Srbiji teško da neko može ozbiljnije uzdati.
A i mi sada, uopšte uzev, treba da budemo oprezniji prilikom pružanja podrške srpskom slovenskom rođaku. Koliko je bilo slomljenih i prelomljenih kopalja i iskidano nerava u UN podržavajući Kosovo, a sada zvanični Beograd već vraća nazad sve ambasadore zapadnih zemalja koje su priznale Kosovo. I već se ne duri na njih kao pre. I već je zakoračio na prag EU. I stajaće na pragu NATO – to je samo pitanje vremena. Jedino mi ponovo ostajemo sami sa svojom principijelnošću u podršci i zaštiti ne naših interesa.
Hapšenje se dogodilo upravo uoči susreta ministara inostranih poslova EU u Briselu, gde se rešava pitanje o tome hoće li Srbiju pripustiti ili neće Uniji. EU je pridruživanje Beograda stavila u direktnu zavisnost od stepena saradnje Srbije u otkrivanju i hvatanju Karadžića i njegove „vojne ruke“, komandanta srpskih snaga u Bosni i Hercegovini, generala Ratka Mladića. Čudna ulaznica u EU u zamenu za hapšenje, ali upravo tako ispada.
Ne shvatamo, doduše, zašto se svoje ocene o zločinima koje je tobože izvršio Karadžić, iznose apriori. Pre suđenja. Optužbe protiv Karadžića za genocid, ratne zločine, zločine protiv čovečnosti iznete su 1995. (rat u Bosni trajao je od 1992. do 1995.), a 24. jula 1996. izdat je nalog za njegovo hapšenje. Ni Karadžić, ni Milošević, koji je 2006.preminuo u Haškom tribunalu nipošto nisu bili anđeli. Građanski ratovi takve ne rađaju. Naprotiv, veštački dovedeni do ključanja nacionalni konflikti, u kojima meci postaju poslednji argumenti, uvek su se odlikovali surovošću. Kada za to stalno optužuju jednu stranu, onda se nameće pitanje – je li Femida slepa? U Bosni i Hercegovini Srbe su proklinjali zbog „separatizma“ i započinjanje rata, a zatim se ipak ta ista Bosna morala ponovo deliti na muslimansko-hrvatski i srpski deo.
Karadžića optužuju za organizovanje i stimulisanje klanja muslimana u Srebrenici. Ali koliko je ovde poginulo ljudi i jesu li oni baš tu pobijeni niko tačno ne zna. Svi zapadni listovi navode apsolutno različite brojke – šest hiljada, sedam hiljada, osam hiljada. U memorijalu poginulima u Srebrenici sahranjeno ih je 2907. To jeste strašno. Strašan je i broj izbeglica. Prema nekim podacima, više od milion, prema drugim više od dva! Problem i nevolja Tribunala je u tome da mu je teško da prikupi svedočenje svedoka. On nema takav mehanizam kao što ga imaju nacionalna pravosuđa, pa zato koristi najšire kanale za prikupljanje informacija, a i svedočanstva iz medija. Uzgred rečeno, u optužnici protiv Karadžića njemu se nigde ne pripisuje ni jedan broj žrtava.
To je veoma čudan sud u kojem se jedna strana unapred proglašava krivom. A i sudi se tamo i osuđuju uglavnom Srbima i Srbi. Drugih zločinaca, zločinaca drugih nacionalnosti, da izbrojite na prste. A Srba 90 odsto.