Da li roditelji treba da biraju direktora škole?

Protesti zaposlenih, učenika i đačkih roditelja održani su i zbog smena direktorki beogradskih OŠ „Ivo Andrić“ i „Banović Strahinja“, Muzičke škole „Josip Slavenski“, niške Gimnazije „Stevan Sremac“, štrajkovali su i zrenjaninski prosvetari zbog razrešenje direktorki tamošnjih osmoletki, u Petoj gimnaziji u Beogradu nekoliko meseci traje nezadovoljstvo zbog imenovanja v. d. direktorke…

Čini se da su roditelji više nego ikad zainteresovani za to ko će biti na čelu obrazovnih ustanova i žele da se njihov glas uvaži.

Na najnoviju krizu u OŠ „Pavle Savić“ Ministarstvo prosvete je reagovalo saopštenjem u kojem „najoštrije osuđuje upad u školu i nasilničko ponašanje dela roditelja prema novopostavljenom v.d. direktoru“.

„Ovakav pristup i ponašanje grupe roditelja su nedopustivi i protivzakoniti, jer ugrožavaju bezbednost i mir onih učenika i zaposlenih koji su bili u školi i realizovali obrazovno-vaspitni rad“, rekli su iz Ministarstva i naglasili da škola nije ničija privatna svojina, da postoje organi koji upravljaju školom i da će preduzeti sve zakonom propisane mere kako bi se situacija u školi normalizovala.

„Umesto što se ljuti na roditelje, ministar bi mogao da ode u školu i da objasni roditeljima zašto je smenio direktora koji je dobro vodio školu i kako će novi direktor, koga je on izabrao, unaprediti, odnosno unazaditi školu i da ubedi roditelje da je to dobro za njih“, prokomentarisao je vesti iz OŠ „Pavle Savić“ Aleksandar Baucal, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

– Načelno gledano, naravno da roditelji ne treba sami da biraju direktore, da ih isteruju iz škole, da biraju razredne starešine ili učitelje svojoj deci, niti da odlučuju o njihovom otpuštanju. Njihovo mišljenje treba da bude uvaženo i saslušano, roditelji mogu da budu konsultovani i da participiraju u procesu donošenja odluke, ali ne i da je sami donose. Jedan od razloga za to jeste i činjenica da oni nemaju pravnu odgovornost za donetu odluku i njeno sprovođenje – kaže za Danas Marina Videnović, psihološkinja sa Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Ona ističe da bi sve navedeno zaista trebalo da bude tako kada bi glavni cilj obrazovnog sistema bio najbolji interes deteta.

– Međutim, sadašnja situacija deluje kao da je glavni cilj Ministarstva prosvete ostajanje na vlasti, pa smo daleko od najboljih interesa učenika. Već dugo živimo u atmosferi opšteg nepoverenja, zbog čega se granice stalno prelaze. Očekivano je, onda, da roditelji nemaju poverenja u Ministarstvo koje na direktorska mesta postavlja pre svega podobne ljude, stvarajući haos u kolektivima, što se naravno odražava i na učenike. U takvoj situaciji roditelji imaju opravdanu bojazan da će, ako se ne umešaju i ne pobune, škola više ličiti na režimsku televiziju nego na obrazovnu instituciju – ukazuje sagovornica Danasa.

Videnović napominje da ne postoji nijedno preduzeće koje može da funkcioniše ako je na njegovom čelu osoba koju zaposleni ne prihvataju.

– Uspeh škole je ugrožen ukoliko većina ili čak značajan deo nastavnika nema poverenja u direktora. To je jasno čak i nekome ko nije u obrazovnom sistemu. Ipak, ponovo imamo situaciju da se direktori „šalju“ da „završe posao“, „zavedu red“ ili „uspostave sistem“, što je pristup koji očekivano odmah proizvodi otpor – ističe Videnović.

Kaže da zadatak direktora škole nije da upravlja zatvorom, već da vodi organizaciju u kojoj su osećaj zajedništva i stvaranje zdrave i podsticajne atmosfere ključni za dobrobit svakog učenika.

– Ako toga nema, direktor više šteti nego što doprinosi razvoju škole – navodi Videnović.

Poslednjih dana na društvenim mrežama je pokrenuta kampanja da se roditelji uključe u izbore za predstavnike saveta roditelja kako na ta mesta ne bi došli „neki ćaci“. U sklopu tog poziva je istaknuto da troje roditelja iz saveta roditelja idu u školski odbor koji je vrhovni organ svake škole i čak i iznad direktora.

Devetočlani školski odbor jeste organ upravljanja škole i tri predstavnika roditelja koji se biraju na predlog saveta bi trebalo da brane interese roditelja, bar po onome što je zamišljeno u propisima.

U stvarnosti se često događa da se u školski odbor postavljaju podobni roditelji, koji ne polažu račune savetu, kao što i članovi saveta roditelja nastupaju nezavisno od interesa onih koje predstavljaju. Na stranu što većina uopšte nije zainteresovana za učešće u radu saveta roditelja.

– Deo problema je u tome što kod nas nije razvijena kultura participacije roditelja u radu škole. Istraživanja pokazuju da roditelji žele da budu uključeni, ali često ne znaju na koji smislen način. Učešće u savetu roditelja nekada se doživljava kao vremenski zahtevno, a ne dovoljno korisno za izgradnju zajedništva između roditelja i nastavnika – navodi Marina Videnović.

Ona dodaje da se organizovanje zajedničkih aktivnosti i radionica često svodi na formalnost, na to da se pokaže da je „nešto urađeno“ (fotografije sa sadnje drveća, na primer), bez stvarnog šireg efekta i stvarne participacije. Takva situacija otvara prostor za pojavu korupcije i na ovom nivou.

– U ovakvom odsustvu sistema zamislivo je da oni roditelji koji imaju više vremena, zapravo imaju vremena jer funkciju vide kao priliku za ličnu korist. Tako opet dolazimo do „podobnih roditelja“ koji će „završiti posao“ kroz savezništvo sa direktorom ili čak sa nekim van škole. Na taj način udaljavamo se od cilja izgradnje zajedništva i dobrobiti svih učenika i zaposlenih – kaže Videnović.

To što roditelji postaju svesni ovih opasnosti i sve više se interesuju za učešće u radu škole naša sagovornica vidi kao pozitivan pomak, ali napominje da smo, ipak, još daleko od uređenog sistema.