Kad se gasite?

Tek sveži premijer države bio je Zoran Đinđić, a za gradonačelnika Pariza izabran je Bertran Delano što je bio dovoljan povod da završi u rubrici Lik dana. Vlade Divac je napisao otvoreno pismo javnosti povodom kandidature za predsednika Olimpijskog komiteta, Agasi i Hingis su bili najbolji teniseri sveta, a Borka Pavićević je za naš list napisala kolumnu gde je novoigrađenu zgradu TV Pink nazvala „inauguracijom novog poretka barbarizma“.

Bio je to 1.269 broj Danasa, moj prvi u njemu. Redakcija je tada, u osvit novog početka za društvo kako smo mislili, bila puna kao košnica – bilo je mnogo iskusnih, još više mladih kolega. Svi su hteli da pišu za Danas.

Tri godine borbe za slobodu reči, Miloševićevo/Vučićevo zatvaranje lista – nije bilo boljeg mesta za novinara u tom trenutku. Radilo se zbog ideala, za „slavu“, inicijale ispod vesti i po koji dinar. Tako je nekakvo vreme bilo. Entuzijastično.

Mnoge stvari su se promenile od tada do danas, ne sve. Entuzijazma razumljivo nema dovoljno, kao ni para naravno. Ali to je novinarski usud.

„Novinarstvo je lepo samo kad se na vreme ostavi“, govorio nam je bivši urednik u sportskoj rubrici Živa Vekecki. Hteo je da nas otera iz novinarstva na vreme, ali mu nije uspevalo. I on je do danas u njemu ostao. Nije baš neki primer za odustajanje.

Kao što mi nismo odustajali od novinarstva, tako ni Danas svih ovih 10.000 brojeva nije odustao od borbe da se čuje istina. Od priče koja je krenula od nule, gašene i pre nego što je zaživela kako treba, do višestrukog nagrađivanog medija. A nije bilo lako pregurati sve. Eh, da smo za svaki put kad bi nas na ulici pitali „Čujem da se gasite?!“ dobili dinar…

Tako je mnogima delovalo, jer je Danas uvek bio na ivici, kritičan prema svima, uvek najviše prema vlasti, koja god da je bila. Uvek je delovalo da će nas ugasiti, ali evo nekako i danas stojimo. U nekim drugim okolnostima, sa nekim novim velikim izazovima, ali ne odustajemo.

Čitava večnost ponekad deluje da je prošla, i jeste tako za nas koji smo decenijama tu, jer je Danas uz Novosti i Politiku najstariji list u državi. Verujem da ni Grujica, Dule Mitrović, Zdravko nisu verovali da bi Danas mogao da opstane 28 godina.

Od tog marta 2001. do danas mleko je sigurno poskupelo, Đinđića odavno nema, Agasi i Hingis su u zasluženoj penziji, zgrada Pinka iz Borkine kolumne i dalje oličava sve ono što je bila i tada, a nas iz Danasa i dalje na ulici pitaju „kad se gasimo“. Ne još, još opstajemo, i dalje ne odustajemo od Danasa, istine, novinarstva.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.