Dejan Tiago Stanković: Između Beograda i Lisabona

Priznanja su dobitnicima bila uručena juče u SANU.

Roman „Estoril“ jedna je od onih knjiga koja se pročita u jednom dahu i potvrđuje da je reč o ozbiljnom autoru koji nije podlegao hiperprodukciji već promišljeno objavljuje svoja dela onda kada ima šta da kaže. Njegovo pisanje je u najpozitivnijem smislu provokativno i zanimljivo. Svojevremeno nam Tiago u intervjuu koji je dao našim novinama ispričao kako je nastao sada već kultni „Estoril“: Ideja za ovakvu knjigu nije došla odjednom, to je bio čitav jedan dugotrajan proces – kaže naš sagovornik opisujući radnju romana smeštenu u doba Drugog svetskog rata u luksuzno letovalište Estoril nadomak Lisabona, koje je zahvaljujući portugalskoj neutralnosti bilo raskrsnica na izbegličkom putu mnogih poznatih i anonimnih aktera iz te epohe ali i poprište zanimljivih događaja bitnih za Evropu i svet.

Glavni jugoslovenski lik u romanu je tajni agent Duško Popov, istinita ličnost, čovek po kojem je, po uverenju mnogih, Jan Fleming oblikovao lik tajnog agenta 007 Džejmsa Bonda. Popov je bio nemačko-britanski dvostruki špijun koji je odigrao jednu od ključnih uloga u obaveštajnom ratu između zaraćenih strana. On je saznao da će Japan napasti američku flotu na Havajima i o tome obavestio saveznike, ali se šef FBI Edvard Huver oglušio o njegova upozorenja.

Zbog značajne uloge u dezinformisanju nacista pred savezničko iskrcavanje u Normandiji Duško Popov je proizveden u viteza Britanske imperije. U Portugalu se družio sa drugim našim izbeglicama i likovima iz romana, porodicom Bajloni, Jovanom Dučićem i Milošem Crnjanskim, ali i sa svetskim džet-setom koji se tada zbog rata tamo našao. Među njima su bili milioneri, svrgnuti monarsi, ali i pisac „Malog Princa“ Antoan de Sent Egziperi i svetski prvak u šahu Aljehin. Svi oni se pojavljuju u ovom ratnom romanu.

Pre toga je objavio zbirku priča „Odakle sam bila više nisam“. Tiago Stanković je bio prvi prevodilac nobelovca Žozea Saramaga na srpski jezik. Reč je o odličnom prevodu knjige „Sedam sunaca i sedam mesečina“ objavljenom 1999. On živi, radi i piše na relaciji Beograd – Lisabon. Nekoliko puta je bio u užem izboru za Ninovu i još neke književne nagrade. Na portugalski je prevodio Andrića, Crnjanskog, Dragoslava Mihailovića, a sa portugalskog Žoze Kardozo Pireša, Fernanda Pesou.