Dekanka o Vučićevim pomilovanjima: Poruka biračkom telu – sve konce držim u svojim rukama i o svemu odlučujem

„To u našoj pravnoj tradiciji mi vučemo još iz sistema bivše Jugoslavije, što znači da pomilovanje može da se odnosi ne samo na oslobođenje od daljeg izvršenja kazne osuđenog lica, već i na oslobođenje od krivičnog gonjenja. I amnestija takođe može, koja je srodni institut, da obuhvati i jedno i drugo – i oslobođenje od krivičnog gonjenja i da se da oslobođenje od daljeg izvršenja kazne. E sad, prirodnije je da abolicija bude deo amnestije, a u nekim pravnim sistemima imate i aboliciju koja je potpuno izdvojena kao samostalni institut“, ukazuje ona za N1.

Kao primer navodi Nemačku, u kojoj kroz pomilovanje ne može da se da oslobođenje od krivičnog gonjenja.

„Zato što je to vrlo, vrlo specifično i pošto je reč o diskrecionom pravu, onda je moguće da onaj koji daje aboliciju odstupi i sklizne u neku arbitrarnost“, ocenjuje Beširević.

Upitana ko pokreće proceduru za aboliciju, ističe da ona uvek ide po službenoj dužnosti, i to mora da učini ministar pravde.

„Ali, u zakonu o pomilovanju, za koji moram da kažem da je nesvatljivo da nije izmenjen, jer je još iz 1995. godine, Jugoslavija, stara terminologija i tako dalje, tamo se kaže da jeste da pokreće po službenoj dužnosti ministar pravde, ali da se sve odredbe tog zakona shodno primenjuju i onda kada se postupak pokreće po službenoj dužnosti, što znači da bi ministar pravde morao da konsultuje i druge organe koji su sada vezani za takvo krivično gonjenje i morao bi predsedniku da da uz predlog svoje mišljenje, zašto on predlaže aboliciju i da to njegovo mišljenje i zahtev za pokretanje ide prvo na Komisiju za pomilovanje, pa onda kod predsednika koji o tome odlučuje“, objašnjava Beširević.

I ona sama je bila članica Komisije za pomilovanje u vreme bivšeg predsednika Borisa Tadića, i kaže da je njeno postojanje uobičajeno, kao i da je uobičajeno da svaki predsednik formira svoju komisiju.

Kada je reč o Aleksandru Vučiću, kako je rekao, on je tek ove godine prvi put doneo odluku o pomilovanju.

On je prvo pomilovao 13 osoba koje su takođe bile gonjene. U tom momentu, to su bili dekanka Niškog fakulteta Natalija Jovanović, onda još neki profesori, studenti. Zatim je pomilovao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke koji su, između ostalog, razbili vilicu jednoj studentkinji, a sada najavljuje i pomilovanje devojke koja je automobilom zgazila studentkinju na Novom Beogradu.

Zastareli zakon o pomilovanju obuhvata i aboliciju

Na pitanje može li se pravno napraviti razlika između te dve grupe pomilovanja, prvih, za koje je rekao da su ispunjenje jednog od studentskih zahteva i drugih, gde je pomilovao ljude koji su optuženi za krivična dela, Beširević ukazuje da bi u principu razlika morala da se pravi, iako je sa stanovišta prava nema, „zato što predsednik ima ovlašćenje diskreciono da odlučuje o tome ko će dobiti pomilovanje“.

„Problem je u tome što naš institut pomilovanja obuhvata i aboliciju i to je onda jako opasno. Kada se abolicija daje, inače, kroz amnestiju najčešće – kada žele da se, i to se kaže u najnovijem mišljenju Venecijanske komisije o tome kada je amnestija dopuštena, na zahtev Španije, pošto je Španija imala dosta veliki problem, prošle godine je Venecijanska komisija o tome odlučivala, i kaže se da je uobičajeno onda kada se želi pomirenje u podeljenom društvu, a obično se abolicija daje usled velikih političkih promena, ekonomskih ili zbog promene kaznene politike, kada je to povoljnije za potencijalno lice koje se sumnja da je izvršilo krivično delo“, navodi.

Kada se radi o prvoj grupi pomilovanja, dodaje, kada je Vučić pomilovao učesnike protesta jer su tražili da država označi odgovorne za pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, tu se može reći da je predsednik želeo da umanji efekte političke krize i da na neki način doprinese uspostavljanju pravde.

Ukazuje i na mišljenje Venecijanske komisije i stavove Evropskog suda za ljudska prava, koji obavezuju i naš pravni sistem, da je država obavezna da obezbedi efikasnu istragu i vođenje krivičnog postupka za identifikovano lice, znači za lice za koje se zna da mu je život bio ugrožen od strane drugih lica.

„To je država obavezna po članu dva evropske konvencije, znači da se vodi krivični postupak. E sad, abolicija najviše zadire u podelu vlasti i zato je ona problematična. Kod pomilovanja koje se daje osuđenom licu, znači oslobađa se od izvršenja kazne, tu imate vrlo jaku ulogu suda, zato što se tada pomilovanje pokreće na molbu osuđenog lica. Molbu onda dostavlja svojoj ustanovi gde izvršava kaznu, a ta ustanova šalje prvostepenom sudu koji ga je osudio. I šta sud radi? On mora da proveri sve navode u molbi, mora ponovo da pogleda spise i mora da da svoje mišljenje da li je opravdana molba za pomilovanje ili nije. Znači, uloga suda je dosta velika. Ovde to nemate, ovde u stvari predsednik zatvara bilo kakvo delovanje pravosudnih organa, odnosno suda, jer sprečava donošenje odluke. I to je ono što je problematično, a u pitanju su, znači kod ove prethodne četvorice gde je pomilovanje već dato, abolicija odnosno, i najave ove, u pitanju je krivično delo gde je došlo prethodno do teških telesnih povreda“, ističe.

Dodaje da je u slučaju četvorice aktivista SNS njihovo delo prvo bilo kvalifikovano kao pokušaj ubistva, a onda je prekvalifikovano, „ali bez obzira da li je pokušaj ubistva, da li je ugrožavanje bezbednosti i izazivanje opasnosti, ugrožen je bio ljudski život“.

„I tu opet imate tu obavezu iz konvencije da sprovedete istragu. Dakle, to je ono što je u stvari tas na vagi i o čemu bi predsednik morao dobro da promisli… U prvoj grupi pomilovanja je Vučić pokušao na neki način da umanji političku krizu, da smanji, što treba da radi predsednik, a ovde je produbljuje i produžava“, ukazuje.

Naglašava i da abolicija, za razliku od pomilovanja, gotovo je isključivo politički motivisana.

Od ministra pravde treba da potekne predlog

Što se tiče najavljene abolicije devojke koja je zgazila studentkinju na Novom Beogradu, kaže da je to potpuno neprimereno, jer od ministra pravde treba da potekne predlog, kao i da se to obično ne radi javno, zbog eventualnog ugrožavanja interesa trećih lica.

„Ali ovo što on radi, najavom ovih pomilovanja, u stvari on šalje poruku svom biračkom telu, da on drži u ovoj velikoj političkoj krizi, koja je najdublja za poslednjih 13 godina, da on drži konce u svojim rukama i da umesto da raspiše izbore, kako bi razrešio političku krizu, da on i dalje odlučuje o svemu. To su njegove poruke ovim pomilovanjem. I, naravno, upućuje sudskoj vlasti, odnosno pravosudnim organima, da je ipak on taj koji odlučuje o svemu, što je zapravo potpuno suprotno ideji podele vlasti i načelu podele vlasti koja je uključena u naš Ustav“, upozorava.