Delikatesna radnja

Pa, i onim opako zadriglim i mamurnim Orvelovim svinjama iz „Životinjske farme“, s njihovim pinočeovskim porivima, ne bi bilo lako u delikatesnoj kulturi 29. novembra. Možda te Orvelove svinje misle da su „neke životinje ipak jednakije od drugih“, ali ni to negde ne prolazi kad dođe 29. 11.
I posle sloma Jugoslavije, 29. 11. se dugo u srpsko-crnogorskom patrljku, i još ponegde, održavao prema inerciji kao praznik. Ali, ideologija (ona iz Jajca), na kraju je ipak pobedila inerciju. Problem je samo bio u tome što mnogi građani taj datum nikada nisu preterano doživljavali kao ideološki. Za neke, on je bio povod za porodična okupljanja ili putovanja, a za nekoga dan za klanje (svinja). Bio je to blagdan koji je nadilazio simboliku – jajačke vodopade, delegate AVNOJ-a, i onih šest federalnih buktinja s grba SFRJ. I ušao je u naviku. Možda bi pametnija vlast taj datum preformulisala u neki „dan zahvalnosti“, čime bi se on ujedno i deideologizovao, dobijajući svoju pravu suštinu. Ako je 29. 11. idealno vreme za svinjokolj, još ako padne sneg i stegne mraz, onda je s kiseljenjem kupusa, tvrde eksperti, bolje krenuti koju sedmicu ranije. To znači, da su se delegati Drugog zasedanja AVNOJ-a koju sedmicu ranije probili do Jajca, verovatno bi glavna aluzija na 29. 11. bio kiseli kupus, a ne svinjokolj.
E, sad, delegati AVNOJ-a bar nisu krivi što su se neki u postavnojevskoj Srbiji pokazali kadri da pokvare i kamen na kaci za kiseli kupus, jer su oni (delegati), ipak nešto stvarali. Doduše, ukinuli su monarhiju. Na stranu što je teško naći primer u svetu gde je monarhija ukinuta „legalno“, ali je zato interesantno podsetiti se ponašanja dela srpske antiavnojevske elite poslednjih državno-pravnih godina. Pri tom mislimo i na izjave vaskolikih dušebrižnika i obnovitelja koji su nas godinama kljukali opservacijama tipa „da Hrvati imaju dinastiju i kralja, odmah bi proglasili monarhiju“. Ali, da bi se došlo do monarhije, prvo valjda treba obnoviti državu. Uprkos svim ambicijama da bude Pijemont (srpski) na Balkanu, i mada je ta misija u praksi pre podsećala na parodiju Pruske na Balkanu, surova je činjenica da su srpsku državnost kolateralno obnovili deo Crnogoraca, te crnogorski Bošnjaci i Albanci, glasajući na tamošnjem referendumu o državno-pravnom statusu. Pa makar i tako bila obnovljena srpska država, njeni politički, verski i kulturni velikodostojnici nisu udostojili građane čak ni pitanja da li su za republiku ili monarhiju.
Monarhija u Srbiji danas teško da ima prođu. To više nije hit tema, što ne znači da ona nema više pristalica od broja onih koji su na poslednjim parlamentarnim izborima glasali za monarhistički SPO – nekoliko stotina hiljada. Zar stavljanjem monarhije u zapećak silni velikodostojnici, od kojih su mnogi karijere gradili na podrivanju AVNOJ-a, nisu ovakvom hipokrizijom postali na opskuran način glavni branitelji tekovina AVNOJ-a, bar one o ukidanju monarhije.
Delegati AVNOJ-a nisu krivi ni zbog još jedne surove činjenice: da je Srbija poslednja od avnojevskih tvorevina organizovala višepartijske izbore. To što su bili višepartijski, da stvar bude lošija, ne znači da su bili i demokratski, naprotiv. Eto ga još jedan avnojevski apsurd: kako se to „drevna“ Srbija, sa silnim demokratskim tradicijama i osokoljenim elitama, pokazala nesposobnijom od avnojevskih – „veštačkih“ – tvorevina i naroda čije su elite, ma koliko bile zadojene nacionalizmom i autoritarnošću, pokazale bar elementarni osećaj za sagledavanje novonastale geopolitičke i ideološke situacije. Jednostavno, neke napravljene greške danas su delom nepopravljive. I zbog toga nas ne vole.
Čak je nekad i Velenje moglo da postane Titovo, ali Jajce, iz razumljivih razloga, nije. AVNOJ i Jajce tek nemaju šanse u klerikalnim ili japijevskim viđenjima srpske politike. Ipak, antikomunizam koji s vremenom postaje sve apsurdniji, teško može zamaskirati ili osporiti činjenicu da „avnojevština“ u sebi ipak nosi diskretno razdvajanje komunizma i antifašizma, bar u smislu da su se ova dva pojma, makar iz pragmatičnih razloga, u jednom trenutku manje poklapala, od na primer poklapanja srpstva i pravoslavlja koje je uglavnom neupitno. A i to je možda zahvalnije nego revidiranje te identifikacije nalik Šešeljevoj interpretaciji „bratoubilačkog rata“ između Srba pravoslavaca, Srba katolika, i Srba islamske veroispovesti.
Možda smo malo paranoični, što ne znači da nije bez osnova naša sumnja da je beogradski aerodrom poneo ime Nikole Tesle samo da ne bi poneo ime Zorana Đinđića, i što bi bilo sigurno pametnije rešenje od preimenovanja novobeogradskog Bulevara AVNOJ-a u Bulevar Zorana Đinđića. Jer, Đinđićeva vizija i neke tekovine AVNOJ-a nisu baš bile u nepomirljivoj protivurečnosti. Pa, ni radikalima nije smetalo da žive u Bulevaru AVNOJ-a.
Ta, avnojevska Jugoslavija, ima i svoju dijalektiku raspada koja očigledno nije gotova. Čak do toga da se Dejton, ili kosovska asimetričnost, mogu doživeti i kao razrada Ustava SFRJ iz 1974. Nije sve od AVNOJ-a baš na deponiji istorije i u delikatesnim radnjama. Ima nešto od njegovog duha i u frazama briselske birokratije, ko hoće da ih dešifruje.