Delovanje najmoćnijih institucija

Ne spontanim delovanjem naroda, nego kroz delovanje najmoćnijih institucija, organizacija i ustanova, od SANU, Univerziteta i SPC, preko vladajućih i opozicionih stranaka, do Udruženja književnika i „Crvene zvezde“. Izostao je širi dijalog. Nisu se pojavile knjige o ratnim putevima drugih nacija. Knjiga je imala dva domaća izdanja, prevod na nemački, engleski i, nešto skraćeni na francuski jezik. Ako već nije uticala na dešavanja u vremenu kada se pojavila, ostaje uteha da će, nadati se, doći vreme kada će se pažljivije procenjivati vrednost ove knjige. Ovaj poduhvat spada u jedno od retkih ugodnih sećanja na to da ipak pripadam jednoj kulturi koje ne treba da se stidim, uprkos padovima i grdnim problemima. Kada se danas setim toga vremena pomalo se čudim da sam se s manje dilema opredelio za javno suprotstavljanje ratu nego za opoziciono delovanje.

Svestan rizika izlaganja sili gospodara rata i njihovih sledbenika i svega što sam doživeo u sukobima oko slobode i demokratije, smatrao sam da ne dugujem lojalnost državi u kojoj ljudski život nije na vrhu vrednosne lestvice onoga što se naziva respublica. Ponajmanje sam smatrao da išta dobroga dugujem funkcionerima poretka koji je doveo do ratnog stanja. Naprotiv, smatrao sam ih odgovornim što upropašćuju realnu šansu da Jugoslavija, čiji sam državljanin (deklarisao sam se kao Jugosloven ne samo stoga što su mi deca iz mešovitog braka, niti po etničkoj osnovi, kao srbofil ili srbofob). Posmatrajući putovanja i susrete onih koji se smatraju „najodgovornijim“ uviđao sam da tu nema traga od državničkog formata, da se na dramatičnoj sceni vrte šmiranti provincijalnih vodvilja, bez primetne svesti o sopstvenoj odgovornosti za razaranje i propadanje zemlje i ljudi. Više me je brinula opoziciona scena. Bila je skučena jer su mase mahom pošle za ratnim trubama. Retki su bili onakvi likovi kakve sam sretao u ranijim sukobima oko slobode i demokratije, a neki su bili bliže populizmu nego stvaranju nove respublice.

Pojavili su se i izvesni uglednici koji su proglašeni za „najumnije srpske glave“, kao bogomdane nacionalne vođe, a plasirala se dosetka da još nije vreme za političke stranke zato što škode jedinstvu nacionalnog bića. Ukazale su se i nove nacionalne vođe, od kojih su najprimetniji Vuk Drašković i Vojislav Šešelj, koji su okupljali sve brojnije sledbenike.

Oni su i uzajamno sarađivali i ulazili u žučne obračune, vlast su i napadali i postajali njeni funkcioneri, tako da su uglavnom bili jedan od tokova populističke revolucije. Od respektabilnih opozicionih aktera valja pomenuti Demokratsku stranku. Osnovali su je, pozivajući se na kontinuitet s predratnom strankom, mahom intelektualci: profesori, umetnici, stručnjaci, lekari, preduzetnici… Među njima su i mnogi moji prijatelji koji su smatrali klasično stranačko angažovanje primerenijim od alternativne politike koja je meni bila bliža. Cenio sam njihova nastojanja da nekako objedine bolje ideje liberalizma i socijalne demokratije, ali nisu dospeli do delotvorne sinteze. Znajući kakvi su im intelektualni kapaciteti očekivao sam solidnije utemeljene analize i kritike stvarnosti, maštovitije projekte delovanja, kvalitetnije novine, periodiku i knjige. Umesto toga, bliže su im bile oveštale staze antikomunizma, kao da se sva istorija socijalizma može svesti na Lenjina, Staljina i Tita, i neoliberalizma, kao da je jedina alternativa sveopšta moć tržišta i hitna privatizacija. Česta cepkanja i razlazi u DS slabili su izglede demokratskih pomena. Izvesnu nadu u jačanje demokratske opozicije podstaklo je osnivanje Saveza reformskih snaga Jugoslavije (SRSJ), na čelu sa saveznim premijerom, Antom Markovićem. Njegova samouverenost u moć vlasti kojom raspolaže, izvesne razumne reforme, distanca prema gospodarima rata i očekivanje da će dobiti podršku u svetu, podstakli su izvestan polet. Međutim, osnivanje ove stranke sledilo je posle etabliranja populističkih režima u Srbiji, Sloveniji i Hrvatskoj. Propušteno je učešće na „prvim demokratskim izborima“. A kada su se pojavili na izborima (1990) odazvalo se malo birača. Zajednički kandidat za predsednika Srbije, profesor Ivan Đurić, pobedio je samo u jednoj izbornoj jedinici, na severu Bačke. Nada je splašnjavala s neuspesima da se obuzdaju već formirani ratnički tabori, pa se premijer sa svojom političkom formacijom povukao s javne scene.

Nastavlja se