Studenti za Demostat: Strah sve manji

“Mnogo mi znači zajedništvo koje na neki način prvi put doživljavam. Uključila sam se na početku, nekako sam osećala da je to moja dužnost i prihvatila sam da je uobičajeno da kada je sve normalno idem na predavanja, kada su blokade – idem na blokade”, kaže studentkinja FDU. Njen kolega sa Filozofskog ističe da se takođe priključio na početku, ali je pre toga video studentske zahteve za koje smatra da bi u normalnim uslovima trebalo da se ispune bez ikakvih blokada.

Na pitanje da li na fakultetima postoji neka vrsta zajedništva u kojoj se lični ideološki stavovi ostavljaju po strani, i šta misle o kolegama koji ne podržavaju proteste, studentkinja kaže da stalno razmišlja o tome.

“To što smo svi studenti dovoljan je ideološki minimum za direktnu demokratiju kojom se vodimo na našim plenumima. Svako mišljenje je validno i svako može da ga iskaže a da ne bude prebijen zbog toga. Meni možda zasmeta drugačiji stav, ali mogu da razumem da neki ljudi verovatno sada znaju da neće živeti ovde, da će otići preko i da oni zato ne osećaju potrebu da se bore. To može da bude o.k., jer ja imam snage da se borim za 500, 1.000, nemam preterani problem sa tim iako ne znam kako kako ću funkcionisati sa njima kada se vratimo na studiranje”.

Na Filozofskom fakultetu,kaže naš sagovornik, ideološke razlike su i te kako prisutne ali je gotovo neverovatno to što su se sada svi ujedinili.

“Naša generacija je odrasla u duhu individualizma, takmičenja, a na ovim blokadama se izgradio neki duh zajedništva i solidarnosti koji sam osećao do sada samo sa bližim prijateljima, porodicom. Mnogo je ljudi koje ne poznajem, ali delimo prostorije, hranu, pomažemo jedni drugima i sve spontano nastalo, a preraslo u nešto jako dobro organizovano i nešto što vidimo da već donosi određene rezultate. Nemam ništa protiv kolega i kolegnica koji ne učestvuju u blokadama, neki nisu ni u mogućnosti. Ali, ove blokade vidim kao nešto mnogo značajnije nego kad, na primer, ne izađete na izbore. Ovo se zaista u našoj državi nije videlo do sada – organizacija na takvom nivou, jasni zahtevi, jasni ciljevi i pozivam sve koji mogu da nam se pridruže”, kaže student FF.

Plaćenici na pasulju iz konzerve

On na pitanje koliko učestvuje u plenumu, kako se postupa prema drugačijim mišljenjima, da li ima komplikacija jer odluke moraju da budu jednoglasne i koje su prednosti i mane takvog odlučivanja, kaže da učestvuje kad god je u prilici a da tako radi i većina ljudi koje poznaje. Plenum je značajan za tu generaciju, da se čuje njen glas.

“Ako neko ima suprotno mišljenje od mog, tražiću reč i argumentovano ću odgovoriti. Ako se plenum složi sa tim, moj glas će biti uvaženiji, ako se složi sa stavom kolege, podržaće njegov stav. Tačno je da nisu svi plenumi isti na 30 fakulteta, jeste malo teško usaglasiti sve, ali s obzirom na to da je spontano, sve funkcioniše jako dobro”, kaže student FF.

“Kad čujem mišljenje koje se ne poklapa sa mojim, imam osećaj da radimo nešto kako treba jer smo odrasli u vremenu u kome nije u redu misliti drugačije, možete biti kažnjeni zbog određene ideologije”, objašnjava njegova koleginica sa FDU i dodaje da plenumi traju predugo jer studenti konstantno imaju šta da kažu i oko najsitnijih tema pa i pitanja oko dnevnog boravka na fakultetu pretvaraju u ozbiljnu diskusiju. “Meni je opuštajuća ta radna atmosfera u kojoj u kojoj živimo, radno vreme 24/7”, ističe ona.

Kako studenti reaguju na targetiranja u režimskim medijima, društvenim mrežama nosilaca vlasti, na fizičke napade, pozive na “prijateljske” razgovore u BIA-u, telefonske pretnje? Da li im se to desilo, da li se plaše i kakav to uticaj ima na psihološko stanje?

Student FF navodi da su, dok u učionici jedu pasulj koji se sprema za tri minuta, čitali kako ih optužuju da su plaćenici. “Doživeo sam targetiranje, razumem da postoji branša koja se time bavi i ja sam dobio gomilu komentara, većinom vulgarnih ali i da sam Hrvat, da sam gej (ne znam zašto je to uvreda, ali moram da ih razočaram ako su se nadali). Najdraži mi je bio komentar da sam telac, to je valjda tele, simpatična životinja. Ti komentari čak i motivišu jer potvrđuju da su naši zahtevi preko potrebni. Kada bi ti ljudi koji se bave vređanjem drugih, možda našli posao u nekoj insituciji koja je korisnija za društvo, više bi doprineli. Mislim da bi i za njih to bilo bolje jer bi radili psihološki zdraviji posao nego što je ovaj u kome po ceo dan vređaju nepoznate ljude”, ističe on.

Strah sve manji

Studentkinja sa FDU priznaje da postoji neka vrsta straha od targetiranja koje vrše neke javne službe što ne bi smela da bude praksa ni u jednoj pravnoj državi. “Ali, mi na fakultetu svaki vid javnog oglašavanja bilo koje političke osobe, vidimo kao neku vrstu inspracije da na to odgovorimo u našem stilu, nekim audio vizuelnim materijalom. Mi kao da smo neka novinarska agencija, pratimo 24/7 izjave i kontroverzne komentare koje pretvorimo u neki vid zabave. Za to se i školujemo. Nisam osetila targetiranje na svojoj koži, niko ne bi voleo da se nađe u takvoj situaciji, a s obzirom na to koliko “guram prste” u medije, postoji šansa da me pozovu na neki prijateljski razgovor. Ali, i dalje ću da radim to što radim, pa ako me pozovu, možda im ponudim neke marketinške ideje pošto vidim da im teško ide ovih dana”, naglašava studentkinja.

Na pitanje da li njihove porodice i društvena okolina podržavaju angažovanje u protestima i šta bi savetovali kolegama koji takvu podršku nemaju, sagovorinik sa Filozofskog fakulteta kaže da je u početku podrška porodice bila manja, zbog straha koji je sistemski problem naše države. “Uvek postoji strah da ćete biti targetirani, ali je on sve manji kako vreme prolazi a podrška je sve veća. To se vidi, mašu nam ljudi, vozači autobusa, radnici, apotekari… A savet onima koji su u blokadi a porodica ih ne podržava: u jednom trenutku će vas podržati. Videće da ste u pravu, ako ste im dragi podržaće vas jer je straha sve manje a empatije i solidarnosti sve više”, priča student FF.

I njegova koleginica sa FDU ima razumevanje u porodici i zajedno sa njima bori se sa nekim starijim članovima koji nemaju priliku da medijski isprate događaje. “Nemam savet za studente koji nemaju podršku svojih, ali znam da im to ne umanjuje želju da učestvuju u blokadama. I ja se svakog dana borim da objasnim svom deki zašto nije u pravu i zašto mora da me sluša, jer ako ja radim sada nešto za svoju budućnost i ako on meni ne veruje, kome će da veruje? A što se tiče građana, imam utisak da je svakog dana podrška sve veća. Sve više ljudi se priključuje, poljoprivrednici, bajkeri, prosvetari… Protesti iz ranijih godina nisu imali dušu kakvu imaju ove blokade i to je ono što će nas izvući”, kaže ona.

Potvrđuje da je to neka vrsta snage koja je dobila pečat emotivnosti jer su prvi put blokirani fakulteti. Studenti sve vreme provode zajedno, postali su jedni drugima primarna porodica. “Mi sad pričamo više nego ikad. Moj fakultet je jako mali, svi se znamo ali je logčno da se ne druži svako sa svakim. A sada nemam ni jednu osobu na svom fakultetu kojoj ne priđem da je pitam kako je. To je ta duša, nešto što do sada nije bilo, brinemo za druge, pričamo i o svojim osećanjima. To je ta čar koju imamo”, ističe ona.

Kompetan tekst možete pročitati na sajtu Demostata.