Te večeri 18. decembra dugo je stajala iza ogromne zavese osamdeset godina starog velelepnog zdanja Kolarčevog narodnog univerziteta na Studentskom trgu u Beogradu. Na onom istom mestu gde su se u godinama svoje najveće slave prisutnima poklanjali Ivo Andrić, Rabindranat Tagore, Meša Selimović, Miloš Crnjanski i još čitava galerija najpoznatijih umova sveta.
Nasmejana, ali i sa licem na kome su se ocrtavale primese nelagodnosti samo zato što joj još uvek nije bilo jasno o kakvom događaju se radi. Dobro je čula voditelja, glumca Srđana Karanovića, kako iz sekunda u sekund povećava amplitudu glasa izgovarajući svaki detalj iz njenog života, od mesta rođenja do naziva gradova u kojima se okitila zlatom.
Kao u finalu neke velike trke usledilo je „Dame i gospodo Amela Terzić, ličnost sa stilom za 2011. godinu u konkurenciji mladih sportista“. Raširila se zavesa na bini na kojoj su se koji tren pre nje pojavili, umesto opravdano odsutnog Novaka Đokovića, njegovi roditelji. U dvorani glumački bardovi, najpoznatiji pop i rok muzičari i ostali umetnici raširili dlanove i aplaudiraju. Navikla je na aplauze, ali nikada ih nije dobijala u ovakvoj areni i nikada na jednom mestu nije stajala pred toliko uspešnih i poznatih ličnosti. Odlično se snašla u novonastaloj situaciji i sa stilom pokazala i nekom drugom svetu veličinu svog rezultata i svoje ličnosti.
U ponedeljak je stiglo i najveće priznanje za postignute rezultate u jednoj kalendarskoj godini, Zlatna značka sportskog lista Sport namenjena najboljem mladom sportisti u Srbiji za 2012. godinu, koju je ravnopravno podelila sa mladim odbojkašem Urošem Kovačevićem. Sinoć je proglašena i za najbolju sportistkinju Novog Pazara u godini na izmaku. Samo retkima je poznato da je malo nedostajalo da Amelina kolekcija medalja iz ove godine ostane kraća za jedno zlato. Za naše čitaoce odmotava triler film koji je prethodio startu letošnje trke na 1500 metara u finalu Evropskog prvenstva za juniore u Talinu.
– U prostoru gde se svi atletičari pripremaju za start trke osoba iz protokola tri puta proziva sve učesnike na 35, 30 i 25 minuta pre početka takmičenja. Koliko sam bila fokusirana na ono što me očekuje prvo prozivanje nisam ni čula, na drugo se nisam pojavila, jer sam baš u tom trenutku otrčala do ranca zaboravljenog na nekih 30- metara od mesta gde smo u obavezi da se javimo ljudima iz protokola. Gospođa koja je čitala imena učesnica finalne trke iritirana mojim nepojavljivanjem izrekla mi je diskvalifikaciju. Nastalo je ubeđivanje vođstva reprezentacije i mog trenera Rifata Zilkića sa glavnim sudijom koji je takođe bio nepopustljiv. Na desetak minuta pre početka trke čula sam kako glavni sudija izgovara: Da je Usein Bolt tako nešto napravio ne bih mu dozvolio da startuje. Za sve to vreme očajna posmatram šta se dešava i trčim neki svoj misaoni maraton u glavi. Nikada mi neće biti jasno kako je došlo do toga da na pet minuta do starta trke glavni sudija promeni odluku. Kasnije sam saznala da se to dogodilo tad i ko zna da li će ikad više, priseća se Amela Terzić. „Za to vreme protivnice su već bile na stazi i verovatno trljale ruke zadovoljne što u borbu za medalje kreću sa kandidatom manje. Kad je čuo za odluku glavnog sudije moj trener Zilkić samo je lupio šakom o ogradu koja okružuje atletsku stazu i stegnutih pesnicama rekao: „Sad pokaži šta znaš„. Ispostavilo se da će ova neplanirana scena sa srećnim krajem biti i dobar taktički potez. Pobedila sam. Osvojila drugo zlato u samo dva dana. Samo tu se ne završavaju moje muke. Rukovodstvo reprezentacije Nemačke ulaže žalbu, jer je njihova reprezentativka bila četvrta. Smatraju da nisam imala pravo nastupa zbog izrečene kazne pre početka trke. Opet me je obuzeo očaj, tim pre što znam kakvu reputaciju u svetu atletike ima Nemačka. Mislim da ne bih mogla da podnesem oduzimanje zlata za zelenim stolom. Rasprava o njihovoj žalbi se baš odužila. Nekoliko puta je odlagano proglašenje pobednika. Činilo mi se da je prošla čitava večnost do trenutka kad se na semaforu pojavilo da se žalba odbija. E, slavlje koje je potom usledilo rečima ne umem da opišem, dodaje najbolja mlada atletičarka.
Samo atletski nepismeni ljudi kada govore o Ameli Terzić izostavljaju ime njenog drugog oca, trenera, Rifata Zilkića. Čovek koji do najsitnijeg detalja razrađuje njene treninge, a posle svake trka bez obzira kako se ona završila i po nekoliko sati „trči tu istu trku“, je i neko ko iz nedelje u nedelju seda za volan i sa Amelom putuje na takmičenja širom zemlje i okruženja. Trener, drugi otac i vozač, baš se okitio, „srodnim“ zanimanjima čovek koji stoji iza svih uspeha najbolje evropske trkačice na srednjim prugama.
-Ta naša putovanja nikada nisu dosadna. Normalno da najviše vremena trošimo na priče iz atletike, mada se uvek nađe mesta i za neke druge sadržaje. Došla sam do zaključka da se atmosfera koja vlada u automobilu dobrim delom odražava na atletske rezultate. Putovanja su uglavnom duga. Zanimljivo je na koji način ih skraćujemo. Što stignemo u Rašku krene priča o našem velikom prijatelju, atletskom treneru i sportskom novinaru iz tog grada Bošku Veljoviću. Uglavnom se i čujemo telefonom, kažemo gde se nalazimo i gde idemo. U Kraljevu se neizostavno setimo tamošnjeg maratonca Koste Kolarevića, kada se približimo Čačku prisećamo se svih zajedničkih trenutaka provedenih sa Slobodanom Nidžovićem i Darkom Markeševićem, a ako nas put vodi pored Užica pričamo o ocu i sinu Kuzmanovićima, Oliveri Jevtić, Nemanji Cerovcu, Mirku Petroviću. Mi gradove prepoznajemo i zovemo po našim velikim prijateljima- atletičarima i ljudima iz atletike. Znamo i da ćutimo i slušamo muziku koja dopire sa radio talasa. Opuštam se i pevušim, a ponekada i skočim sa sedišta, pogotovo kad pevaju Rijana, Adele i Maher Zain. Često slušamo i jednu radio stanicu, koja na programu ima mozgalice. Sad će ispasti da se hvalim, ali imala sam par uspešnih rešenja. Moj trener često zna da kaže, kad čuje da se odgovor radio voditelja poklapa sa mojim razmišljanjem, da mu to nikad ne bi palo na pamet, otkriva Amela.
Devojka koja je ponosno stajala na pobedničkim postoljima u Talinu, Velenju, Pekingu, Albuferiji i mnogim drugim svetskim gradovima neće kako je prvobitno bilo planirano sutra trčati u Lincu, da li će je biti 7. januara u Edinburgu na trci u organizaciji IAAF još se ne zna, ali će je u 2012. upoznati još neke svetske metropole. To znači da će devojka od stila novogodišnje praznike i svoj 19. rođendan ( 2. januar ) dočekati u Novom Pazaru. Već od druge nedelje januara ponovo će biti uglavnom gost u rodnom gradu. Čekaju je petnaestodnevne pripreme u Ulcinju, Beli kros i raznorazna prvenstva. U poslednjoj juniorskoj godini njen i pogled sportske javnosti biće usmeren ka jednom od najlepših evropskih gradova. U julu Amela će otrčati do Barselone ne bi li osvojila ono što joj još uvek izmiče, titulu svetske prvakinje.
Još čeka Useina Bolta
Danas je Terzićeva veliki prijatelj sa skoro svim bivšim i sadašnjim zvezdama naše atletike. Upoznala je i dobar deo svetskih atletskih veličina. Kada smo prošle godine u ovo vreme razgovarali sa Amelom imala je veliku želju da upozna Useina Bolta.
– Ni ove godine nisam bila u prilici da ga uživo vidim, ali ima vremena. Volela bih da mi stegne ruku, zagrli, da se fotografišem s njim. Ako je to neka kompenzacija, ovog leta bila sam u prilici da se upoznam sa legendama ne samo atletike, već i svetskog sporta Sebastijanom Kouom i Sergejom Bubkom. Autor ovih redova će dodati zapažanje da se znatno povećao i broj onih koji ističu važnost podatka da su bili u prilici da lično upoznaju Amelu Terzić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
