Dočekala crkvu u novom ruhu

Pre nego što je ispustila dušu i preselila se u neki možda bolji svet, ispunila joj se dvodecenijska želja da doživi da na njenom porodičnom imanju bude ukrovljena srednjovekovna crkva Janja.

Ovog neobičnog obećanja koje je baka Grozda dala arheolozima i istraživačima pre 17 godina, koji su u potrazi za ostacima crkve Janja obreli u selu Rutoši, na vest o smrti starice prisetila se Bosa Rosić, etnolog Narodnog muzeja u Užicu. Deo porodičnog imanja na kome su u šipražju bili skriveni temelji ove crkve, članovi porodice Gordić oduvek su smatrali svetim, ograđivali su ga i čuvali od stoke.

– Baka Grozda je ispunila zavet. Sačekala je da crkva Janja, čija obnova traje već petnaestak godina, dobije novi krov i samo par dana nakon toga je napustila ovaj svet. Prilikom istražnih radova ova simpatična starica je za nas istraživače bila poput „žive knjige“ i nepresušni izvor inspiracije. Iz njenih usta slušali smo zanimljive priče o životu i dogodovštinama meštana ovog kraja, a prenosila nam je i za nas dragocena kazivanja svekra i svekrve, rođenih polovinom 18. veka, kaže etnolog Bosa Rosić.

Grozda Gordić ostavila je iza sebe, inače, brojno potomstvo – petoro dece i po 12 unučadi i praunučadi. U 101. godinu života zakoračila je polovinom juna, na velikom rođendanskom slavlju u zaseoku Rabelj ( o ovoj svečanosti smo tada obavestili naše čitaoce). Tada je ova vremešna starica rekla da ni sama nije sigurna koji je recept njene dugovečnosti.

– U mladosti sam uglavnom jela kozji sir i pila kozje mleko. Uvek sam sebe lečila lekovitim travama, dan počinjala čašicom rakije lincure koju sam sama pravila, a u kući i porodici čitav život su bili ljubav i sloga. Izbegavala sam sekiraciju i preku reč , jer oni najviše satiru čoveka,brže i jače od bolesti, pričala je letos uz rođendanski šampanjac i tortu baka Grozda.