Ima Novi Pazar osim fudbalera i rukometne prvoligaše. Međutim, kao da ta činjenica, osim retke entuzijaste nikog i ne zanima. Odnos grada prema klubu je takav da se bez ikakvog ustezanja može reći da ekipe iz drugih sredina koje igraju u najnižim ligama imaju veće poštovanje i značaj od rukometnog kluba „Novi Pazar“.
Godinama grad rangira ostale sportove kao nedorasle fudbalu. Drugi problem rukometnog kluba, o kojem se nažalost malo govori, je veoma mali priliv mladih u najbolji sastav. Mada, u poslednje vreme postoje nagoveštaji, istina stidljivi, da bi i u tom pravcu mogli da se naprave neki pozitivni pomaci. Stariji rukometaši koji godinama nose igru ekipe nesporno imaju kvalitet. Njihovo mesto u timu nije pod znakom pitanja. Utisak je da mladi nekako tiho i sporo ulaze u prvi tim. Možda je ovo sezona kada im treba ukazati pravu šansu da pokažu koliko vrede. Tim pre što se i ove godine ambicije „Novog Pazara“ završavaju na opstanku u ligi. Jedna ekipa Prve lige, „Mladost“ iz Čačka, već je istupila iz takmičenja, a „BSK Heba“ iz Bujanovca je već viđena kao drugoligaš naredne sezone. To znači da se traži samo još jedna ekipa koja će se naredne godine takmičiti rang niže. Prava prilika za neke nove klince da osete miris Prve lige.
Jedan od retkih koji je uspeo da se izbori, ne za pristojnu minutažu već za standardno mesto u timu je 20-godišnji desnokrilni igrač Emin Dugopoljac. Uz prvi tim je četiri godine, ali je tek ove sezone odlaskom Branka Vujisića dobio pravu priliku. Za ukupnu igru i efikasnost u prvih pet kola zaslužuje najpozitivnije ocene. Zanimljivo, u svet rukometa ušao je u Severnoj Vestfaliji.
Prvi susret sa rukometnom loptom dogodio se u Nemačkoj, u kojoj je ovaj sport jako popularan. Ima li mesta poređenju rukometa ovde i onog koji se igra u jednoj od najrukometnijih zemalja sveta?
– Od pete godine sam živeo u Nemačkoj, u gradu Arnsbergu, nedaleko od Dortmunda. Završio sam pet razreda škole u tom mestu pre nego sam se vratio u Novi Pazar. Pune četiri godine trenirao sam i igrao utakmice za mlađe kategorije lokalnog SG Ruhetal-a. Nikakav problem mi nije predstavljalo ni to što su ostali dečaci bili dve godine stariji od mene. Vrlo brzo sam zavoleo ovaj sport i izbio u prvi plan u svojoj ekipi. Neverovatno koliko je rukomet tamo popularan. Svakako da su tome najviše doprineli odlični reprezentativni rezultati, ali i prisustvo najboljih evropskih rukometaša u nemačkim ekipama. U najmanjim mestima na prvenstvenim utakmicama nema praznih mesta u dvoranama. Besmisleno je porediti ono što sam video u Nemačkoj sa ovim što gledam i doživljavam u našoj ligi. Ništa nije ni slično. Recimo, tamo je nezamislivo da se pojaviš na utakmici, a da si pre nje imao jedan ili nijedan trening. Ovde je to uobičajno, bez obzira o kojoj ekipi naše lige se radi. Nije teško zapaziti da se većina timova, pa i naš, uglavnom oslanjaju na mogućnostima i talentu najboljih igrača. U tome i leži osnovni razlog što je ovdašnji rukomet daleko ispod onog koji se igra u Nemačkoj ili skandinavskim zemljama.
U vašoj igri čini se da skoro i nema nedostataka. Utisak je da bi idealno bilo kada biste imali još nekoliko centimetara u visini, ali zato tehnika i brzina su kvaliteti koje nema nijedan vaš saigrač. Igrate na krilnoj poziciji. Da li je to mesto na kojem najviše dolaze do izražaja Vaše mogućnosti?
– Ne smatram da mi je visina nedostatak. Možda bi bio da igram na nekoj drugoj poziciji. Mada, u mlađim kategorijama sam jedno vreme proveo i kao srednji bek. Bio sam organizator i kreator igre ekipe. Iznad svega uživam da proigram saigrača. Nema pozicije u timu sa koje ne možeš da odigraš pravu asistenciju. Da, klasično sam levo krilo. Odlaskom Vujisića otvorio se prostor za mene, tako da provodim dovoljno vremena na parketu. Za razliku od prethodnih godina moj status u ekipi se poboljšao. Stižem i pored obaveza na Internacionalnom univerzitetu, na kojem sam student druge godine nemačkog jezika, da redovno treniram. Moram reći da mi je od velikog značaja bilo i nastupanje u La Vita ligi (mlađe selekcije). Sa jednim od trenera Novog Pazara, Dejanom Simovićem dosta sam radio i individualno. Sve to pokazuje da se ne zadovoljavam prosekom. Svojevremeno sam bio i u kampu kadetske reprezentacije naše zemlje na Goču. Tu sam dosta toga naučio, da ne kažem i usavršio neke od elemenata rukometne igre. Mnogi od tadašnjih dečaka sa kojima sam bio na pripremama, danas su standardni u svojim ekipama.
Očigledno je da ,“Novi Pazar“ ima problem sa mladim rukometašima. Odavno se nije dogodilo da u ekipi, ako izuzmemo vas, zapaženije mesto dobije dečak na koga se klub u budućnosti može osloniti. U čemu je problem?
– To je samo delimično tačno. Neki od njih ozbiljno kucaju na vrata prvog tima. Zapamtite imena dvojice dečaka rođenih 1992. godine. Radi se o Rejhanu Arifoviću i Harisu Mujčinoviću. Recimo, Arifović ima idealnu visinu, čvrst je i poseduje sjajan šut, dok je Mujčinović izuzetno brz, ubeđen sam da će biti odlično krilo. Potrebno je da što češće budu uz prvi tim. Ako im se pruži prava prilika dobiće i neophodno samopouzdanje. Uvek se jure određeni rezultati, tako da mladi rukometaši ne dobiju priliku u pravom trenutku. I sam sam kasno dobio značajniju ulogu u timu, baš iz tih razloga. U mnogo boljim sastavima rukometaši i pre navršene dvadesete godine imaju zavidnu minutažu. Bio sam u situaciji da budem u prvom timu sa 17 godina. Tih par minuta koje imate na raspolaganju morate na najbolji način iskoristiti. To nije lako jer se više nego ikad bojite greške. Težite besprekornosti. Znajući, jer sam kroz sve to prošao, trudim se da kad mlad igrač uđe u igru doprinesem njegovom oslobađanju od straha od greške.
Koliko ekipa koristi mladost, brzinu i znanje Emina Dugopoljca?
– U svakom kontranapadu prvi sam izbor naših golmana. Većinu golova postizao sam na taj način. Odlično se snalazim i u pozicionom napadu. Doduše, u toj varijanti, što je i normalno, akcije završavaju naši šuteri Ikić, Brunčević, Jolović, Međedović… Kapiten Ikić ume da zavara protivničku odbranu i da me ostavi oči u oči sa golmanom rivala. Najbitnije je da imam potpunu slobodu u igri koju mi daje trener Brunčević. Ta sloboda mnogo više dolazi do izražaja na gostujućim terenima. Ne znam pravi razlog za to. Očigledno je da za razliku od ranijih sezona igram mnogo opuštenije. Verovatno da je tome kumovalo više vremena koje provodim u igri. Prošle sezone dešavalo se da u igru uđem u dvadesetom minutu. Bez obzira na rezultat u tom trenutku, nije lako sticati samopuzdanje kad nisi u igri od samog početka.
U tvojoj igri nema suvišnih poteza. Može se čuti od mnogih koji prate rukometne utakmice da igraš inteligentno. Šta to znači, i pre svega da li je to tačno?
-Lepo je to čuti. Reći ću nešto drugo. Nisam od onih rukometaša koji po svaku cenu žele da postignu gol. U proseku postižem pet ili šest golova po utakmici. Mnogo više me raduje kad nekog proigram ili dobro odigram odbranu. Dosta razmišljam pre i za vreme utakmice o odbrambenim zadacima. Jako sam zadovoljan onim što pružam u tom segmentu igre. Igrati na mestu krila u napadu po mnogo čemu je posebno. Nekada protekne i čitavo poluvreme, a vi ste skoro neprimetni. Međutim, na vreme sam shvatio da ne smete da se uspavate ni za tren. Akcije golom završavaju šuteri, to je logično. Međutim, logično je i da svako krilo dočeka svojih pet minuta na utakmici. Pre nekih pet godina uživo sam posmatrao utakmicu Nemačka-Slovenija. Pažnju sam usmerio ka meni najomiljenijem rukometašu, tadašnjem krilu nemačkog tima Štefanu Krečmaru. Punih deset minuta nije dao skoro nikakav doprinos igri tima u napadu. Akcije su završavali drugi rukometaši. Na njegovom licu nije se moglo primetiti nikakvo neraspoloženje. On je čekao svojih ,pet minuta. Kada ih je dočekao, toliko toga je pokazao da je bacio u zasenak sve ostale rukometaše.
„Novi Pazar“ i ove godine ima samo jedan cilj, ostati u ligi.
– Ostaje sigurno prvoligaš. Nismo imali pripreme pred početak sezone, to je naš najveći problem. Međutim, koliko sam mogao da primetim u ovoj ligi ima dosta ekipa koje su fizički nespremnije od nas. Naša ekipa je kvalitetna, ali skoro svi igrači egzistenciju obezbeđuju van rukometa. U takvoj situaciji nisu u mogućnosti da se u potpunosti posvete rukometu. Da bi se postigao veliki rezultat potrebno je mnogo više od talenta i znanja. Mi to imamo, ali nemamo ništa drugo. Grad je okrenuo leđa svim sportovima osim fudbalu. Mlad sam, zato i verujem da će se sve jednog dana promeniti u korist rukometa. Imam želju da napredujem i potvrdim priznanje od pre nekoliko godina kada sam proglašen za sportsku nadu Novog Pazara. To je moguće samo ako budemo igrali Super ligu. Valjda će nekome ko voli ovaj sport dosaditi njegovo bezrazložno tavorenje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
