Dole vlast, živeli čvarci

Rekli su mi da jedemo gulaš od divljeg zeca. Te noći nisam mogao da spavam… Sledećeg dana saznao sam od prijatelja da je jelo koje smo te večeri jeli u stvari bio gulaš od belih bubrega. Odmah sam shvatio da bi to moglo postati odlično sredstvo za suzbijanje seksualne nemoći kod pojedinih ljudi, a kroz takmičenja u spremanju belih bubrega da dođemo do recepta najjačeg afrodizijaka, kojim bismo mogli da osvajamo svet. Hranom do boljeg seksa umesto lekovima misao je koja mi se stalno ponavljala u glavi.

Ovako Ljubomir Erović, osnivač manifestacije nazvane ‘’Mud(r)ijada’’, objašnjava kako je došao na ideju da napravi međunarodno takmičenje u spremanju jela od belih bubrega – koje je za šest godina postalo jedan od prepoznatljivih srpskih brendova u svetu. Naime, o ‘’Mud(r)ijadi“ koja se održava pod motom: ‘’The Scots have Scotch, the Swiss have cheese, and we Serbs have balls’’- preneta je vest na preko 300 internet sajtova od matičnog Gornjeg Milanovca do Australije i Južne Amerike.

‘’Mudrijada’’ je samo jedna od stotine srpskih „ijada’’. Od početka septembra, u Srbiji se skoro svakog vikenda održava poneka – najpre “Roštiljada” u Leskovcu, pa Paprikijada u Rutevcu, pa Nušićijada u Ivanjici, pa Patlidžinijada u selu Neradin, pa Kupusijada u Mrčajevcima, pa Škembijada u Žablju, pa Štrudlijada u Dolovu, pa Burekdžijada u Nišu… A tokom godine su tu raznorazne Rakijade, Tortijade, Bostanijade, Kobasicijade, Slaninijade, Pasuljijade, Gulašijade, Pihtijade, Tucanijade, Projade, Pršutijade, Pitijade, Pačijade i Jagnjijade.

– Glavna njihova karakteristika je da su vezane za neki od prehrambenih proizvoda, s jedne, i za elemente tradicionalnih folklornih manifestacija, s druge strane – kaže profesor Ivan Kovačević, koji se ovim fenomenom bavio u svojoj knjizi “Antropologija tranzicije”. “Te manifestacije su se kao poplava javile u ogromnom broju mesta u Srbiji. Prve se pojavlju tek krajem osamdesetih, a poplava nastaje posle dvehiljadite. One izražavaju ekonomski interes stanovništva i nikada ne bi uspele da su dirigovane odgore, iz nekog mudrog ministarstva za trgovinu ili turizam. Te manifestacije opstaju, šire se i predstavljaju ogroman turistički potencijal zemlje koja nema ni more, ni Alpe, ni Partenon, ni Koloseum… Zato ima hranu – zdravu hranu, nezdravu hranu, masnu hranu, ljutu hranu, svakojaku hranu koja se može prezentovati najbolje u okviru takvih turističkih manifestacija” – kaže Kovačević.

Prve dve manifestacije tog tipa nastale u Srbiji jesu Kobasicijada u Turiji i Slaninijada u Kačarevu i stare su preko 25 godina.

– Sve su dobile naziv po Olimpijadi jer imaju element takmičenja. On je utkan u sve priče o njihovim počecima. Legenda kaže da su se u kafani preganjali čija je kobasica ili slanina bolja, i zato su se odlučili da naprave takmičenje. Krajnji efekat ipak nije takmičenje. Festivali postoje u celom svetu, ali spontane izvornosti kakva postoji kod nas nema u svetu. Te manifestacije nastaju i nestaju, i ima ih više stotina. Samo bostanijada u Srbiji ima desetak. Organizatori su mahom ljudi koji predstavljaju lokalnu elitu, najbolji proizvođači hrane koji se dovijaju kako da naprave marketing. Tek krajem šezdesetih seljaštvo je kod nas izjednačeno u tržišnom poslovanju jer njima dotad nije bilo dozvoljeno ni da kupe traktor. Oni su počeli da ulažu u proizvodnju. Trebalo im je 15 godina da naprave svoje viškove. Ovo je na neki način i vrsta otpora protiv normiranja cena od strane države – kaže Kovačević.

Na ovim manifestacijama ima raznih „interesantnih“ takmičenja, a obavezno se obori i neki Ginisov rekord. Osim takmičenja u brzom jedenju kobasica na turijskoj Kobasicijadi možete da učestvujete i u nadmetanjima u skoku udalj ili džudou. I možete videti fascinantne stvari, kao što je kobasica koja je ušla u Ginisovu knjigu svetskih rekorda zbog svoje dužine od 2.021 metar, i svake godine je za metar duža. Na Slaninijadi u Kačarevu prave skulpturu od slanine visoku 12 metara i tešku otprilike pet tona, u obliku mesarske satarice. Čvarkijadu, praznik masnoće u Valjevu, krasi i himna posvećena čvarcima, čiji je autor Srba Simeunović, narodni pesnik iz Valjeva. Njen naziv je „Dole vlast, živeli čvarci!“ U okviru Slaninijade u Kačarevu, organizuje se takmičenje u topljenju slanine „Zlatni čvarak“, izložba i degustacija starih zaboravljenih jela, smotra stvaralaštva nacionalnih manjina kao rekreativna takmičenja kao što su „Prase je pušteno, uhvati ga“, te tradicionalni Bal slaninara.

– Lokalna kulturna elita, sa nešto slučajnog ili amaterskog znanja o tradiciji samu tradiciju ne doživljava kao okamenjenu celinu. Gastronomska tradicijada, kako se nazivaju ove manifestacije, jeste izmišljena tradicija jer je namerno stvorena, a tradicionalna jer je to postala svojom redovnošću i permanentnom periodičnošću – objašnjava Kovačević.

Lančano uspostavljanje tih manifestacija, bilo je rezultat ugledanja na komšije. Iako su ih najpre osnivali lokalni entuzijasti, one su vremenom postale ponos i dika mnogih opština, koje su preuzele organizaciju, a u kalendar važnih događaja uredno ih upisuje i Turistička organizacija Srbije.

– Međutim, veoma ih je teško sve popisati, pošto se neke gase, a druge nastaju – kaže Ivan Kovačević.

Takmičenja u opijanju i brzom klanju svinja

U sveopštem „tradicionalizmu“ organizatori raznih „ijada“ znaju i da preteraju. Tako je prvu nagradu od 10.000 dinara za najviše popijenog alkohola na Šljivijadi u Blacu ove godine dobio Bojan Krpić (31) iz sela Stubl kod koga je komisija sastavljena od policajaca lokalnog SUP-a utvrdila 3,9 promila alkohola u krvi.

A Sremska kobasicijada koja se održava svakog februara na pomoćnom stadionu FK „Jednota“ u Šidu, reklamira se kao „jedinstvena manifestacija u našoj zemlji u okviru koje će biti organizovano svetsko takmičenje u brzom klanju svinja“. Obično se takmiči šest ekipa, po jedna iz Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine kao i tri iz naše zemlje.