Dosezanje kulturološkog maksimuma

Pomenute gradove nije posmatrao kroz ključaonicu niti je njihove kapije otvarao kalauzom. Za sve njih je imao svoje ključeve koje je posle upotrebe bacao u Senu, Dunav, Vltavu i Speru, jednu od mnogih reka Berlina. Ti gradovi su, kako autor u uvodu knjige ističe, njegov subjektivni izbor čime nije umanjeno objektivno sagledavanje i procenjivanje svega onoga što se nalazi na kulturnom polju – počev od arhitekture, urbanizma, slikarstva, književnosti, muzike, pozorišta, istorije, društvenog života, svakodnevice, ne izostavljajući ni politička zbivanja, filozofiju i duhovna kretanja, znamenite stvaraoce i istorijske ličnosti.

Sa svoja Četiri europska grada autor je čvrstim sponama povezao Evropu ne samo sa Hrvatskom nego i sa čitavim balkanskim prostorom.

Autor je u laganom hodu, reklo bi se puzeći, obilazio ne samo čuvene muzeje i građevine, popularne turističke destinacije i uhodane trase, nego prvenstveno one lokuse i niše do kojih se ne dospeva ni po čuvenju ni slučajno nego dugotrajnim i strpljivim traganjem i iznalaženjem. Prag je predstavljen u svoj njegovoj punoći i sjaju, sa svim istorijskim slojevima stvaranim generacijama, ali on počinje drugačije da se doživljava kad se zapaža zgrada dvojice arhitekata – češko-hrvatskog i kanadskog – koja, kad se pored nje prolazi automobilom, izgleda kao da se kreće. Slično je kad piše i o Beču, Parizu, Berlinu.

I kao posmatrač i kao istraživač Žmegač se prevashodno ponaša kao učesnik koji grad sagledava u svim njegovim dimenzijama. On se prema gradu odnosi kao prema dobrom znancu o kojem gotovo sve zna, svestan da se to znanje može uvišestručiti ako se otkriju najtajnija skrovišta. Tamo će uvek pronaći nešto nepoznato ili manje poznato što na grad baca novu svetlost. Tako će, na primer, u jednom od tih skrovišta pronaći preteču pop-arta u Pragu. Vorhol će doći tek kasnije.

U podnaslovu knjige stoji – kulturološki obzor. Taj obzor, obzorje, horizont, zamišljena linija koja je sve dalja što joj se više približava, drži da se metodološki okvir ne raspe i da nastane haos. Žmegač je u tome uspeo jer je kao posmatrač uključivao treće oko, čime je svoju percepciju učinio sveobuhvatnom čime se postiže svojevrsna četvrta dimenzija. To mu je pomoglo da na svetlost dana iznese najrafiniraniji supstrat, da iz svega izvuče kubni koren vizuelno i audio doživljenog.

Mreža kulturološkoga obzorja sama po sebi je sveobuhvatna i omogućava da sagleda sve čulima dostupno ali, i to možda još više, i imaginaciji koja nadilazi čulnost na onom mestu i u onom momentu kad čulno percipirano dobija novi smisao koji se pretače u saznanje kao modus teorijskog mišljenja. Kulturološki obzor omogućava širenje kulturnog polja i to prvenstveno u kvalitativnom smislu. Autor ga je popunio najraznovrsnijim artefaktima osmišljenim, a pokatkad i provokativnim idejama, minucioznim zapažanjima i gotovo nikada apodiktičkim stavovima.

U to polje smeštene su i pojave na ivici kiča koje Žmegač toleriše i ne istiskuje imajući u vidu ljude koji u manjem ili većem broju participiraju u njemu, a bez kojih je ta i takva gradska aglomeracija nezamisliva. To, u izvesnom smislu, ovoj knjizi daje sociološku dimenziju, a odatle i uverenje da iza svega onoga što je stvoreno, što koristimo i u čemu uživamo stoji pojedinačni čovek koji može biti i usamljen ali i udružen u urbanu zajednicu. Ovo nikako ne znači da Žmegač sociologizuje, nego kao svestran istoričar umetnosti sagledava i tu kulturološki delatnu činjenicu.

Ova knjiga ni po čemu ne deluje kao rekapitulacija niti kruna njegovog obimnog naučnog i istraživačkog rada nego kao otvaranje novog horizonta u kojem nije potisnuta njegova stroga naučna akribija, niti gurnuto u stranu njegovo ogromno iskustvo i stroga i do perfekcije dovedena istraživačka metoda; ona je nagoveštaj jednog novog stila koji se više može shvatiti kao vrsta podnovljenog jotovanja u kojem se svojevrsnim promenama postojećeg materijala dobija novi kvalitet, a stari obrasci pretapaju u novije i modernije, novom vremenu primerenije i prihvatljivije.

Žmegač se ni u ovoj knjizi ne udaljuje od svoje početne filozofske, estetske i idejne matrice koju je u svom naučnom radu zacrtao. Međutim, ona je nova po načinu sagledavanja i saopštavanja istorijsko umetničkih činjenica i ideja te nadasve po novoj stilistici.

Autor nije kritičar eksplicitne nego implicitne izražajnosti u kojoj prednjače vrednosni kriterijumi kojima on poriče i potire locus comunis koji zamagljuje i zagađuje pogled na detalj, na neobičnost, na sve ono što traži naporan i mravlji rad da bi se do njega doprlo i učinila vidljivom njegova suština. U ovome bi valjalo tražiti i razlog što se autor opredelio za esejističku formu koja ne samo da relaksira nego i legitimizuje subjektivno procenjivanje i iznošenje ideja u pokušaju, ideja koje ne traže strogu naučnu argumentaciju koja često zna da ispere onu najfiniju emulziju sveže ideje.

Autor ne izlaže neku opštu istoriju umetnosti razloženu po epohama, pokretima i pravcima, niti podnosi izveštaj sa svojih obilazaka muzeja, poseta pozorištima, filmskim predstavama, nego saopštava svoju osetljivost prema pojavama koje duboko proživljava. Zato mu je najprimereniji esejistički kod jer u njemu može da iskaže svoju enciklopedijsku obaveštenost ali, pre svega, svoju osetljivost prema onome što mu se doima, što raspaljuje njegovu maštu i izaziva bezbroj asocijacija koje se ukrštaju i poput munja osvetljavaju ono na šta autor upire prstom.

Knjiga Četiri europska grada nije bedeker. I najpronicljiviji i najsnalažljiviji turista koji bi kretao njenim tragom već bi na drugom koraku zalutao. To je otvorena knjiga gustog tkanja ili, kako ju je autor naslovio, kulturološki horizont u kojem se svako može naći, ali ne kao radoznali turista nego kao autorov saučesnik u stalnom nadograđivanju ove knjige.