Niko ne ume da objasni svevremenski fenomen po kojem sve što je nekada bilo, bolje je od ovoga što imamo danas. Pojedinci će reći da je to realnost, većina da se radi o nostalgiji za prošlim danima. Kod sportista ovaj fenomen takođe je izražen. Osnovni razlog što je to tako krije se u ranom odlasku u sportsku penziju. Bilo čime da se sportista kasnije bavi dogodovštine sa terena se često i rado prepričavaju.
Oni koji posećuju utakmice rukometaša Novog Pazara neretko se tokom trajanja igre prisete nekih prohujalih godina, kada se na utakmice dolazilo da bi se slavile pobede i uživalo u igri. Sa setom se spominju neka imena koja su bila zaslužna što je rukomet u Novom Pazaru pre 30 i 40 godina bio popularniji od fudbala. Značajno mesto među onima koji su obeležili to rukometno vreme pripada i Feridu Ćosoviću. Više od 20 godina stajao je na golu tadašnjeg RK Ras. Po završetku karijere ostaje u klubu i obavlja različite poslove, ne odvajajući se od najboljeg tima. Još uvek je u njemu. O onom sjajnijem delu njegove životno- sportske priče, manje ili više, sve je poznato. Bezbroj prvenstvenih utakmica, medalje na MOSI i Sandžačkim igrama, nastup za reprezentaciju Srbije na turniru u Vrnjačkoj Banji 1976. godine… U životu postoji i ona druga, tamnija strana medalje.
Osim što volontirate u RK Ras, čime se još danas bavite?
– Pune četiri godine sam bez radnih obaveza, a imam 58 godina. Radio sam u Minelu 33 godine. Tamo više nema posla za mene, VKV alatničara. Nemam godina života koje su potrebne za sticanje penzije, a ni dovoljno radnog staža. Da nije rukometa i rada u klubu, ne bi bilo ni mene. Ne obazirem se na stalne prozivke, koje dolaze od najbližih članova porodice da se distanciram od sporta. Velika je to ljubav. Dok sam živ biću uz klub. Posvetio sam mu mladost, želim da mu pomognem i danas u granicama svojih mogućnosti. Član sam Rukometnog saveza Srbije i delegat na utakmicama Prve i Druge lige. Dnevnice su vrlo niske i od njih ne može normalno da se živi. Klub u ovoj opštoj besparici nije u stanju da isplati aktivne, a kamoli pomogne bivše rukometaše. On nije u mogućnosti, ali grad bi morao da pronađe način da nam omogući život dostojan čoveka.
Na koji način?
– Nisam jedini bivši sportista koji teško živi u ovim vremenima. Ima nas mnogo. Ne stidim se nikakvog rada. Obavljao bi svaki pošten posao do sticanja uslova za penziju. Pripadam staroj pazarskoj porodici, koja je oduvek živela u skladu sa moralnim načelima. Ne tražim milostinju. Pitam se samo ko bi to trebalo da se zainteresuje za sudbine zaslužnih sportista grada. Neko sa strane sigurno neće.
Mislite da bivši sportisti moraju da postanu briga grada?
– Isključivo grada, tačnije gradske uprave. Mnogo nas je u ovoj tranziciji ostalo bez osnovnih prihoda. Veliki smo gubitnici. Lepo je što nas svrstavaju u legende, tapšu po ramenima, govore laskavim rečima o nama. Kakvu korist od takve vrste divljenja imamo? Nije mi pravo što nikada od grada nisam nagrađen nekim trofejom za izuzetan doprinos u sportu, neskromno mislim da sam ga zaslužio. Poštovaniji sam u Kraljevu i Kragujevcu nego u Novom Pazaru. U svojoj 40- godišnjoj karijeri, što sportskoj, što funkcionerskoj nikada nisam trčao za novcem. Valjda je sve ovo dovoljno da zaslužim jedan trofej grada Novog Pazara. U ovom trenutku taj trofej bi se zvao radno mesto.
Imali ste retku sreću da i sin krene vašim stopama. Već nekoliko godina je golman RK Novi Pazar?
– To je tek posebna priča. Ostvario mi se san. Uspeo sam da na njega prenesem ljubav prema rukometu. Opredelio se da nastavi „porodični posao“. Postao je golman i to dobar. Nekoliko godina nije propustio nijednu utakmicu. Istovremeno je studirao na Niškom Univerzitetu- DIF. Došao je do diplome. Evo, prođoše godine, a on nikako da pronađe posao u struci. Nema nameru, i pored toga što je bio tražen i od nekih superligaških klubova, da napušta Novi Pazar. Ostao je, kao i mnogi iz njegove generacije, nadajući se da će preko sporta i kluba lakše doći do radnog mesta. Ne mogu da shvatim da aktivni sportisti nemaju prvenstvo prilikom zaposlenja. Tako bi i pojedinac i klub profitirali. Imali bi zadovoljnog i silno motivisanog sportistu. On je imao sreću da mene posmatra kao golmana. Njegov sin tu priliku neće imati. Na koji način da mlad i obrazovan čovek oformi porodicu ako nema stalni izvor prihoda. Do radnog mesta su došli mnogi, a da ne govorim o tome da ništa nisu dali gradu. Ne razumem te kriterijume. Možda i shvatam, ali neću da verujem da su istiniti. Mene ne zanima da li je neka stranka bliža, na ovaj ili onaj način, klubu. Mislim da je više nego dovoljno to što sam bio, i što je moj sin trenutno sportista prvog razreda, da se neko zainteresuje za život sportista van terena.
Vratimo se još malo u prošlost. Uspešni ste bili i na kulturnom planu. Dok je postojao najpoznatiji novopazarski muzički proizvod, rok- grupa „Laurusi“, bili ste bas gitarista tog sastava?
– Dvadeset godina sam se družio sa gitarom u „Laurusima“. Teško mi je da se u ovakvoj životnoj situaciji prisetim svih tih silnih koncerata radosti. Davne 1977. godine na čuvenoj Zaječarskoj gitarijadi osvojili smo žiri publike i pobedili. Našli smo se i ispred poznatog niškog sastava iz tog vremena „Mama rock“. Dobro je poznato o koliko prestižnoj smotri rok muzike se radi. U Zaječaru su se takmičili najpoznatiji bendovi iz ondašnje velike Jugoslavije. Naša numera „Odlaziš„ i danas se često može čuti na mnogobrojnim radio stanicama u Republici. Postava koju su činili Fikret Koničanin, Bato Radović, Enko Nikšić, Kija Hafuzi, pevač Đorđe Popović i ja, ušla je u sve, ne samo muzičke, anale grada. To nije sve, kada govorimo o povezanosti kulture i mene. Od nastanka gradskog hora, pod upravom pokojnog profesora Predraga Peruničića, bio sam njegov neizostavni član. Bilo je tu i nekoliko pobeda na omladinskim festivalima. Šta danas imamo? Organizatorima ne pada na pamet da mi upute pozivnicu za prisustvo festivalu. Baš se nakupilo mnogo gorčine. Jedan sam od onih koji je od samog početka uz novoosnovani muzički festival „Stari grad“, kao član žirija u njegova dva izdanja. Ispada, iz mog primera, da je doprinos koji sam dao kulturi i sportu potpuno nevažan.
Na nivou države reprezentativci, osvajači medalja na najvećim međunarodnim takmičenjima nagrađeni su sportskom penzijom. Da li ste mišljenja da bi nešto slično moglo da se realizuje i na nivou grada?
– Ponoviću, grad bi morao da razmisli o načinu na koji bi trebalo nagraditi zaslužne sportiste. Možda je ovo utopija što ja pričam, ako se zna da se za bivše sportiste ne organizuju ni skupovi na kojima bi se sastajali, družili, evocirali uspomene. U ovom trenutku najbitnije je da se okupimo i izložimo probleme sa kojima se susrećemo. Oni su brojni. To je jedini način da bitne subjekte upoznamo sa našim aktuelnim problemima. Oni zahtevaju rešavanje, a ne zatvaranje očiju pred njima. Razumem da je gradska kasa prazna, da su i drugi gladni i žedni… Valjda još imamo neki kredit, jer nisu u pitanju samo životi pojedinaca, već čitavih porodica.
Nadate li se da je rešenje moguće pronaći?
– Da ne verujem o ovome ne bi ni govorio. Ljudi smo, kroz argumentovane razgovore moguće je doći do rešenja svakog problema. Potrebno je samo malo dobre volje i razumevanje situacije. Na stvaranju pozitivnog imidža grada niko više nije učinio od sportista. Recimo, zašto Gradsko veće ne bi razmislilo, pod uslovom da je to izvodljivo, o donošenju određene preporuke po kojoj bi aktivni sportisti brže dolazili do posla, da ne kažem imali prednost pri zapošljavanju. Ako pritom imaju u džepu diplomu nekog fakulteta, tim pre. Sve to zbog toga da se ne bi dolazilo u situacije da uzaludno kucaju na zaključana vrata. Ako se nešto ne promeni u njihovom položaju, o sportistima će se i dalje govoriti biranim rečima, a oni će na žalost ostati građani drugog, trećeg reda.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
