Dubok trag na beogradskoj i svetskim scenama

„…U okviru Ciklusa koncerata internacionalnih majstora naša istaknuta operska umetnica Đurđevka Čakarević (mecosopran) održala je solistički koncert u sali Kolarčevog univerziteta. Prvi aplauz joj upućujem zbog znalački i promišljeno sastavljenog programa, posebno zbog znatnog prostora koji je posvetila domaćim delima. Drugi aplauz upućujem zbog samog izvođenja koje je ostvarila s toplinom, proživljeno, odličnom dikcijom i tonski ujednačeno, prenoseći na slušaoce svu sadržajnost muzičkih misli svakog kompozitora.“ (Politika ekspres, Beograd, 10. IV 1972)
„…Izvođenje Đurđevke Čakarević bilo je natopljeno romantičnom opojnošću u kojoj su jarkost boja, snaga emocionalnog tonusa i osećanja koja neskriveno naviru proizvodili onu situaciju kada muzika lebdi dvoranom i spontano stiže do svakog slušaoca.“ (Politika, Beograd, 14. IX 1974)
Osim vrhunskih nastupa na operskoj sceni i koncertnom podijumu, Đurđevka je tokom svoje duge i plodne umetničke karijere takođe veoma uspešno učestvovala i u snimanjima tri opere za televiziju – Koštana Petra Konjovića, Vlast Iva Lotke Kalinskog i Usedelica i lopov Đankarla Menotija (TV Beograd), kao i dve opere i jednog scenskog oratorijuma na gramofonske ploče – Rat i mir Sergeja Prokofjeva (Metro Goldwin Meyer), Koštana Petra Konjovića i Gorski vijenac Nikole Hercigonje (PGP-RT Beograd). Takođe je snimila i dve gramofonske ploče na kojima je interpretirala najpoznatije solo pesme domaćih i inostranih kompozitora napisane za mecosopran i klavir (PGP – RT Beograd).
Đurđevka Čakarević počela je da se bavi vokalnom pedagogijom 1975. godine, radeći u svojim studijama u Torinu, Kelnu, Bazelu i Beogradu samo sa gotovim pevačima i isključivo na usavršavanju njihove vokalne tehnike i interpretacije uloga. Prihvatila se tog odgovornog i teškog posla, za razliku od mnogih profesora pevanja, tek kada je bila sigurna da će tim mladim ljudima zaista moći da prenese svoje znanje i iskustvo koje je stekla posle više od dve decenije nastupanja na operskim scenama i koncertnim podijumima kod nas i u svetu.
Ali, da bi uspela u svom vokalno-pedagoškom radu, njeni brojni učenici i ona uložili su mnogo truda i vremena u zajednički kontinuiran i naporan rad od minimum četiri sata nedeljno (što je smatrala pravom merom i važnim preduslovom da bi mlad pevač mogao da stigne do operske scene i na njoj da opstane), koji je samo potvrdio već poznato pravilo da bavljenje vokalnom pedagogijom traži celog čoveka i pedagogovo potpuno posvećivanje svakome od tih mladića i devojaka. Zahvaljujući upravo takvoj uzajamnoj saradnji, kao i njenim nastojanjima da na svakom času podstiče slobodan razvoj njihove pevačke i umetničke individualnosti, ali i da ih osposobljava da stilski čisto, muzikalno, duboko doživljeno i sa besprekornom dikcijom i artikulacijom tumače arije ili uloge iz pojedinih opera, danas mnogi njeni učenici prave lepu karijeru – Jelena Vlahović i Dragana Jugović del Monako su prvakinje Beogradske opere, Dubravka Filipović i Bosiljka Stevanović su solistkinje u istom operskom teatru, a njena ćerka Jelica Čakarević (Leandra Overmann), Antonela i Marko Sporteli, Anja i Andreas Biterhofer, Marija Berg, Hiro Ito, Peter Vaverka i Tomas Harbeka pevaju svuda po svetu.
Baš zbog toga što je dokazala tridesetogodišnjim radom u svojim studijima da je vrhunski vokalni pedagog, velika je šteta za našu vokalnu umetnost što Đurđevka nije bila profesor solo pevanja na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu.
Za sve što je uradila za našu muzičku kulturu i njenu afirmaciju kod nas i u svetu, Đurđevka Čakarević je primila brojna društvena priznanja i nagrade, među kojima i Oktobarsku nagradu grada Beograda (1972), Orden rada sa zlatnim vencem (1974), Zlatnu značku Narodnog pozorišta u Beogradu (1978) povodom 25 godina umetničkog rada i Povelju Narodnog pozorišta u Beogradu (1980) za životno delo, ali je stekla i privilegiju koju dobijaju samo najveći i najistaknutiji vokalni umetnici, da se njeno ime nalazi u svim našim i u nekoliko inostranih muzičkih enciklopedija i leksikona.
Više od dve decenije primadona Beogradske opere i jedan od njenih najsigurnijih oslonaca, osamnaest sezona stalan gost u operskim teatrima u Italiji, naročito u Torinu i Rimu, i sve to vreme uspešna muzičko-scenska umetnica na svim jugoslovenskim, kao i na mnogim inostranim operskim scenama, muzičkim festivalima i koncertnim podijumima, nezaboravna Eboli, Amneris, Acučena, Adalđiza i Kostelnička preminula je 2. januara 2006. godine u Beogradu, u kojem je tri dana kasnije i sahranjena u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.
Kraj