Dug put do jednakih građanskih prava

Sam Pašić je svoje mišljenje o priznavanju ravnopravnosti Jevreja izneo u Narodnoj skupštini 23. decembra 1879, u raspravi o predlogu ministra finansija o naseljavanju, kada je rekao: „Dalje gospodin ministar reče: ’Mi smo dobili nezavisnost, i sad treba da ugled naše nezavisnosti sačuvamo’. Jest, mi smo nezavisni, ali naša nezavisnost iskupljena je skupo, ravnopravnošću Jevreja, trgovačkim ugovorom sa Austrougarskom, dugom turske carevine, građenjem železnica itd.“
Inače, u Narodnoj skupštini se pre i posle odluka Berlinskog kongresa neretko o Jevrejima govorilo veoma negativno. Na primer, u debati o zakonu o slobodi štampe poslanik Panta Srećković, obrazlažući zašto je protiv „prevelike slobode“, rekao: „Ja držim da neće biti mudro da otvorimo širom vrata, pa da se uvuče kakav turski ili čivutski agenat, pa da piše kako hoće“. O tome kako se posle prihvatanja verske ravnopravnosti u Srbiji postavljalo „jevrejsko pitanje“ biće reči pošto ukratko bude opisano stanje pre održavanja Berlinskog kongresa u ostalim balkanskim zemljama na koje su se odnosile odluke Kongresa.
U Bugarskoj, koja je, kao i ostale tri zemlje – Rumunija, Srbija i Crna Gora – bila vazalna kneževina Otomanskog carstva, kada je Rusija zaratila s Turskom i kada su 1877. ruske trupe (koje su sačinjavali pripadnici raznih naroda Ruske imperije; tako su odlučujuću borbu kod Plevne dobili Finci) počele prodirati na jug, bugarsko stanovništvo počelo je zlostavljati Jevreje i pljačkati njihovu imovinu zbog njihovog dobrog odnosa s turskim vlastima i navodne pomoći koju su im ukazivali.
Iz nekih mesta su Jevreji bili prognani ili su pobegli, našavši utočište u Jedrenu (Edirne, Adrijanopolj) i Carigradu. Međutim, u Sofiji, u koju su Rusi ušli 1878, Jevreji su bili formirali svoju miliciju i vatrogasnu brigadu, kako bi sprečili Turke da zapale grad. U odboru za predaju ključeva grada ruskom generalu Gurku bili su i sofijski rabin Gabrijel Merkado Almosnino i još tri Jevrejina. Almosnino je po položaju bio član Ustavotvorne skupštine (Sobranja) i sapotpisnik novog ustava od 1879. U ruskoj vojsci bio je i jedan broj Jevreja dobrovoljaca. Jedan od njih, Aron Volf (Aaron Wolf) Goldberg istakao se prilikom zauzimanja vrha Šipke, pa mu je kasnije bugarski knez Aleksander fon Batenberg (Alexander von Battenberg – jedna grana te porodice postala je kasnije Mauntbaten, iz koje je suprug britanske kraljice) javno izrazio zahvalnost.
U Rumuniji je situacija bila drukčija. Pre svega, u njoj je živelo mnogo više Jevreja nego u svim drugim delovima evropske Turske zajedno: sredinom XIX veka oko 130.000. Rumunija je nastala spajanjem Vlaške i Moldavije, nastalih krajem XIII veka. Vlaška je pripojena Otomanskom carstvu 1482, a Moldavija 1513. godine. Posle rusko-turskog rata 1774. Kučuk-kajnardžijskim mirom Rusija je dobila položaj zaštitnika hrišćanskih naroda u Turskoj i pravo na mešanje u Vlaškoj i Moldaviji. Na Pariskom kongresu marta 1856, sazvanom radi sklapanja mira posle Krimskog rata Rusije protiv Turske (1853-6), kojoj su u pomoć pritekle Britanija, Francuska i Italija (Sardinija), bilo je određeno da u Moldaviji i Vlaškoj sve vere i svi njihovi pripadnici uživaju ista prava i zaštitu, da svi stranci mogu u njima imati zemljišne posede, da svi Moldavci i Vlasi bez izuzetka mogu biti u javnoj službi i da sve grupe građana, bez obzira na rođenje ili veru, uživaju jednaka građanska prava, naročito pravo svojine u bilo kom vidu. Time je trebalo da bude okončana i diskriminacija Jevreja u pogledu građanskih prava, koja je dotad važila. U ugovor o miru unet je član XXIII: „Visoka Porta obavezuje se da rečenim kneževinama (tj. Vlaškoj i Moldaviji), kao i punu slobodu veroispovesti, trgovine i plovidbe“. (isto to je u članu XVIII bilo rečeno i za Srbiju). A Pariska konferencija, sazvana radi nastavka rada Pariskog kongresa, 19. avgusta 1858. donela je kao aneks ugovora o miru član XLVI: „Svi Moldavci i Vlasi jednaki su u očima zakona i u pogledu oporezivanja i podjednako su im dostupna javna zaposlenja u obe kneževine. Garantovana je njihova lična sloboda. Niko ne može biti zadržan, uhapšen ili krivično gonjen sem u skladu sa zakonom. Moldavci i Vlasi svih hrišćanskih konfesija podjednako uživaju politička prava. Uživanje tih prava zakonskim putem može biti prošireno na druge vere“.
No u praksi ove odredbe, posebno o političkim pravima, nisu bili primenjivane na Jevreje, pa su se oni često žalili kako domaćim vlastima tako i evropskim velikim silama. No i Rusi i domaći političari i vladari, recimo moldavski knez Gika (Ghika), uporno su se opirali promenama.
Nastavlja se