Dva lica pruske elite

Žan-Pol Bled: BIZMARK I NAŠE VREME (4)

Ličnost Bizmarka, nemačkog političara i državnika koji je veoma uticao na stvaranje velike Nemačke (Drugog rajha), odredivši pri tom u velikoj meri i nemačku politiku prema Balkanu i Srbiji, oduvek je bila interesantna istoričarima i običnom svetu. U ovom feljtonu čitalac će moći da proceni na sasvim osoben način pretenzije Nemačke prema našim prostorima, koje su u minulom veku dovele do dva krvava rata. Iscrpnu Bizmarkovu biografiju iz pera vrsnog istoričara Žan-Pola Bleda objavljujemo u odlomcima uz saglasnost izdavača NNK internacional.

Ovako se Bizmark poverio svom budućem tastu 1847, čime nam otkriva jednu dominantnu crtu njegovog karaktera. Kako u privatnom, tako i u političkom životu, Bizmark je usamljenik, koliko po prirodi toliko i po izboru. Kao rezultat često veoma mučnog školovanja, ovakav odnos prema usamljenosti počinje da se ispoljava još od njegovog detinjstva.

Bizmarkovi roditelji ujedinjuju dva lica pruske elite, koje su se tokom istorije uobličile na tom prostoru. Loza Bizmarkovih teče još iz XIII veka, što će reći mnogo pre Hoencolerna u Brandenburškoj pokrajini. Opravdano ponosni na svoju dugu istoriju, koja pothranjuje snažan, nezavisni duh, vezan nepokolebljivom vernošću za kralja. I kod Bizmarkovih se odražavala dvojnost osećanja, tako čestoj u junkerskoj sredini, koja je davala i nastavila da daje pruskoj monarhiji kadrove za vojsku a jednim delom i za visoku administraciju. Otovi pradeda i deda su odličan primer, obojica oficiri, pri čemu je prvi dao i svoj život tokom prvog rata u Šleziji. S druge strane, Bizmarkov otac Ferdinand fon Bizmark je sam odlučio da napusti armiju 1795. i da se povuče na porodično imanje u Šenhauzenu gde vodi život seoskog plemića. Iako poštovana, ipak se Bizmarkova porodica mnogo ne ističe. U plemićkoj hijerarhiji zauzima skromno mesto, a njena genealogija ne ukazuje ni na velike vojskovođe, ni ministre, niti funkcionere višeg ranga. Bizmarkovi i dalje ostaju van prvih krugova pruske aristokratije. Treba dočekati 1865. i izuzetne okolnosti kako bi Oto primio titulu grofa.

Vilhelmina Menken, Bizmarkova majka, dolazi iz sredine koja je nosilac potpuno druge tradicije. Junkeri ustupaju mesto „kulturnoj buržoaziji“. Iz ove nasledne linije brojimo mnoge naučnike, univerzitetske profesore, a naročito Anastasijusa Ludviga Menkena, Vilhelmininog oca, koji pošto je započeo karijeru pokraj Fridriha II, ju je završio kao šef kabineta Fridriha Vilhelma III. Vilhelmina je odrasla u potpuno drugačijoj sredini od one u kojoj je živeo njen muž. Odgajana je uz lekcije prosvetiteljstva (Aufklärung), koje je obeležilo jedan deo pruske administracije.

Ovu dualnost ne treba shvatiti kao lošu bračnu vezu. Od poslednjih decenija XVIII veka obe ove grupe su počele da se približavaju i da grade međusobne veze. Dakle, ovaj brak je samo slika jednog mnogo šireg društvenog fenomena. Njegova neobičnost je više u spoju dve po temperamentu različite ličnosti, često potpuno suprotnih interesovanja, gde se kasnije Vilhelmina pokazuje kao dominantija strana. Vilhelmina nije bila ljubitelj seoskog života. Ona uspeva da ubedi Ferdinanda 1822. da porodica ubuduće provodi jedan deo godine u Berlinu, u kome pronalazi aktivnosti više po njenom ukusu. S druge strane, ima velike ambicije za svoju decu, starijeg sina Bernarda, rođenog 1810, i mlađeg Ota, kome namenjuje visoke pozicije u administraciji ili u diplomatiji. Sa sedam godina upisuje Ota na Berlinski institut Plaman. Ova ustanova se u svojim počecima oslanjala na pedagoške principe Pestalocija, od kojih se vremenom udaljila. Umesto da se radi na intelektualnom razvoju dece, njima se ubuduće sve više usađuje ukus za tzv. „drill“, vojnu disciplinu na pruski način. Bizmark će zadržati bolne uspomene iz godina provedenih u ovom „zatvoru“, u kome su učenici morali da ustaju u šest sati ujutru i da rade najmanje dvanaest sati dnevno uz skromne obroke. Od 1827. do 1830. nastavlja školovanje u gimnaziji „Fridrih Vilhelm“, a zatim u gimnaziji Graue Kloster (evangelistička gimnazija) gde dobija 1832. godine stepen svršenog maturanta gimnazije, zadovoljavajući se potrebnim minimumom za dobijanje cenjene diplome Abitur. Iako nije briljirao, Bizmark sebe opisuje kao „normalan proizvod našeg obrazovanja“, a time treba razumeti da u skladu sa samim vremenom, sebe naziva „panteistom“ a intelektualno bliskim republikanskim idejama. Ne treba iz ovoga zaključiti da je Bizmark bio blizak studentima koji su 1832. učestvovali u slavlju u Hambahu, noseći trobojne zastave, crno-crveno-zlatne, nemačkih liberalista. Veran porodičnoj tradiciji, on prihvata vrednosti pruske monarhije, i izražava veliki prezir prema svim istorijskim ličnostima koje su se okretale protiv autoriteta. Brut i Viljem Tel ga užasavaju.

Nastavlja se