Ekser u kovčeg komunizma je zakucan

Širenje personalnih računara, faks mašina, Vindouza i dajal-ap modema povezanih za jednu globalnu telefonsku mrežu poklopilo se krajem 1980-ih i početkom 1990-ih godina da bi stvorilo osnovnu platformu koja je započela globalnu informativnu revoluciju, tvrdi Krejg Dž. Mandi, glavni tehnički zvaničnik Majkrosofta. Ključ je bio povezivanje svega toga u jedinstveni interoperativni sistem. To se dogodilo, kaže Mandi, kada smo dobili jednu standardizovanu kompjutersku platformu u sirovom obliku – personalni računar IBM – uz standardizovani interfejs za grafičku upotrebu procesuiranja reči i podataka – Vindouz – i standardizovano sredstvo za komunikaciju – telefonske modeme i globalnu telefonsku mrežu. Kad smo jednom imali tu bazičnu interoperativnu platformu, onda su izvanredne aplikacije – tabelarni prikazi i procesuiranje reči – učinile da se ona rasprostre nadaleko i naširoko.
A nakon što je sve više i više ljudi povezalo svoje personalne računare na bazi Vindouza s tom platformom za globalne komunikacije, koja je počela još brže da se širi nakon 1989, kada je srušen Berlinski zid (a Kina i Indija počele da se otvaraju za globalnu ekonomiju), nije bilo ničeg što je moglo da zaustavi digitalno predstavljanje svega – reči, muzike, fotografija, podataka, videa – a potom globalnu razmenu svih tih digitalnih informacija. Političko ograničavanje dometa pojedinaca srušilo se s padom Berlinskog zida (mada, naravno, još postoje veliki prostori na kojima vlada represija), a praktično ograničavanje individualnih dometa srušilo se s usponom Epla i modemima povezanih personalnih računara IBM na bazi Vindouza. Ovaj istovremeni proboj je pojedincima u svetu što se poravnavao odjednom dao i mogućnost domašaja i širinu – domašaje zato što su mogli da stvaraju sadržaje na toliko mnogo novih i različitih načina, a širinu jer su te svoje sadržaje mogli da podele s toliko mnogo ljudi.
Koliko god da je nov i uzbudljiv bio ovaj prodor u poređenju s onim što je postojalo pre toga, bilo je to ništa u poređenju s onim što će doći potom. „Ova (početna) platforma bila je skučena prevelikim brojem arhitektonskih ograničenja“, kaže Mandi. „Nedostajala je infrastruktura.“ Internet kakav poznajemo danas – s naizgled magičnim transmisionim protokolima koji mogu povezati sve i svakoga – nije se još bio pojavio. U to doba mreže su imale samo osnovne protokole za razmenu faljova i i-mejl poruka. Da, korisnici AOL mogli su da komuniciraju s korisnicima KOMPJUSERVA, ali to nije bilo ni jednostavno ni pouzdano. Ljudi su mogli da prave nove aplikacije koje su određenim sistemima omogućavale zajednički rad, ali je to u načelu bilo ograničeno na planirane razmene između personalnih računara u okviru mreže jedne kompanije. Kao rezultat toga, kaže Mandi, „u svim tim kompjuterima se akumulirala ogromna količina podataka i kreativnosti“, ali nije postojao lak, interoperativni način da se to podeli i modelira.
Ipak, taj period od 11/9 (9. novembra) do sredine 1990-ih doveo je do ogromnog napretka u ličnom osposobljavanju. Gledajući unazad, može se reći da je to bilo doba „Ja i moja mašina sad možemo međusobno razgovarati bolje i brže, tako da ja lično mogu obaviti više zadataka“ i doba „Ja i moja mašina sad možemo razgovarati s nekoliko prijatelja i nekim ljudima u mojoj kompaniji bolje i brže, tako da možemo postati produktivniji“.
Kao što sam rekao, taj nivo povezanosti svakako je pomogao da se zakuca ekser u kovčeg komunizma, pošto su ista sredstva koja su se koristila za poboljšanje produktivnosti na Zapadu (personalni računari, faksovi, modemi), iako znatno ređa na Istoku, veoma mnogo unapredila tamošnju horizontalnu komunikaciju između pojedinaca, na štetu odozgo kontrolisanih komunističkih sistema.
U toj uzbudljivoj novoj eri postojala je i jedna neprijatna nota koju u to vreme nismo primetili. Nisu se samo Amerikanci i Evropljani pridružili narodima sovjetske imperije u slavlju zbog pada Zida – i tražili priznanje za to. Neko drugi je podigao čašu – ne šampanjca već guste turske kafe. Njegovo ime bilo je Osama bin Laden i on je imao drugačiju priču. Smatrao je da su sovjetsko carstvo oborili borci džihada u Avganistanu, među kojima je bio i on, prisiljavajući Crvenu armiju da se povuče iz te zemlje (uz delimičnu pomoć američkih i pakistanskih snaga). A kada je ta misija bila završena – Sovjeti su svoje povlačenje iz Avganistana okončali 15. februara 1989, samo devet meseci pre pada Berlinskog zida – Bin Laden je pogledao oko sebe i video da je druga supersila, Sjedinjene Države, u ogromnoj meri prisutna u njegovoj rodnoj zemlji, Saudijskoj Arabiji, u kojoj se nalaze dva najsvetija grada islama. I to mu se nije svidelo.
Nastavlja se