FENOMENI: Kako su nam se dogodili ćaci?

Iz perspektive ortografije – radilo se o jednostavnoj grešci: slovo Ć je napisano umesto slova Đ, do čega je došlo usled toga što se u ćiriličnom pismu ova dva slova pišu slično.

Internet je tog i narednih dana i nedelja preplavio niz mimova o ćaciju koji treba da ide u školu.

Nije dugo trebalo ni da ćaci postane motiv na transparentima na protestima studenata i građana: „Je l’ si STUDENT il’ si ĆACI?”; „Puna čkola ćaka”; „Da ćaci nauči azbuku SMS na 7763”; „Nema Zage ni Ćacija, traži ih cela nacija”, kao i da omiljena aktivnost na protesnim aktivnostima postane propraćena uzvicima: „Ko ne skače, taj je ćaci”. Ne samo da je ova greška postala viralna, već je i reč “ćaci” dobila značenje.

Ovako počinje tekst koji su tri profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu Milan Stančić, Lidija Radulović i Vladeta Milin posvetila objašnjenju fenomena “ćaci” koji je obeležio godinu za nama. Njihov tekst, objavljen u zborniku “Protest je ispit”, u okviru edicije Bliblioteka XX vek, pokušao je da objasni kako nam se uopšte dogodio ćaci.

Iako autori prave osvrt na urušavanje obrazovnog sistema tražeći u tome odgovor na pomenutu dilemu, i sami konstatutuju da pojam “ćaci” prevazilazi problem (ne)pismenosti i da je postao oznaka za društveni fenomen, te da opstaje kao nosilac supstancijalne simbolike za društveni momenat u kome smo se našli.

“Početno značenje reči ćaci vezano je za grešku u korišćenju slova azbuke koju je napravio autor pomenutog grafita. Najpre je on označen kao nepismen i onaj ko treba da ‘ide u školu’. Ali je već tada bilo jasno da je poruku napisao neko ko je želeo da ospori pravo učenika da protestuju, te se osim bazične nepismenosti, reč ćaci odnosila na nekoga ko je protiv protesta. Vrlo brzo, gotovo istovremeno, reč je počela da obuhvata sve one koji bi hteli da učenike vrate u škole u momentu aktuelnog protesta u prosveti i društvu. Moglo je tome doprineti to što je natpis na ulazu u školu otvorio pitanje ko je tako nešto mogao da napiše, a originalni Ćaci je ostao nepoznat, kao i to što je u slično vreme nekoliko zvaničnika i simpatizera vladajuće partije na društvenim mrežama postavilo objave ‘Deci je mesto u školi’ i što su iste poruke slali sa ekrana televizija bliskih vlasti. Sama greška u pisanju, dakle, od početka nije mogla biti odvojena od odnosa prema protestu”, navodi se u pomenutom tekstu.

Autori zapažaju da pogrdno značenje pojma “ćaci” proizilazi iz konteksta u kojima ovu reč koriste učesnici protesta i oni koji ih podržavaju.

Protest za njih predstavlja borbu protiv korupcije i za pravnu državu, ali i zalaganje za odgovornost, solidarnost, pravdu, slobodu.

– Budući da protest predstavlja zalaganje za demokratske i humanističke vrednosti, ovakav odnos prema ćacijima nije proizašao iz potrebe da se ponizi neko ko nije pismen, već da se označe oni koji vrše pritisak sa namerom da učenici, studenti i nastavnici obustave proteste. Takvo delovanje, koje je usmereno protiv demokratskih vrednosti, je zapravo predmet kritike i ismevanja – ukazuje Milan Stančić, jedan od autora pomenutog teksta.

A onda je nikao Ćacilend…

Taman kada se moglo pomisliti da će pominjanje ćacija da se proredi, da će ga pregaziti vreme i druge šale, u Pionirskom parku u Beogradu su se 6. marta pojavili šatori i okupili oni koji su sebe označili kao „studente koji žele da uče” i koji su bili protiv studentskih protesta.

Nije trebalo puno vremena da se pomenuti studenti označe kao skupina ćacija, te da celokupno okupljanje i mesto okupljanja dobiju nazive „Ćacilend” i „Ćaci park”.

– Formiranje Ćacilenda i to ko se u njemu nalazi i šta se u njemu dešava, doprinelo je tome da fenomen ćacija postane ogoljen i da se učvrsti značenje samog pojma i to tako da njegova ključna odrednica postane upravo nipodaštavanje demokratskih i humanističkih vrednosti, te prihvatanje i zalaganje za antivrednosti. Tako je ‘ćaci’ postao ne samo nova reč, već zaokružen pojam koji označava set vrednosti, stavova i ponašanja. Napuštanje univerzalnih vrednosti zarad ostvarivanja parcijalnih ličnih interesa, što se manifestuje kroz podaničko ponašanje, suštinska je karakteristika ćacija – ističe Stančić.

Na pitanje kako nam se uopšte dogodio ”ćaci” sociolog Dalibor Petrović odgovara: desilo nam se prelomljeno i do kraja polarizovao društvo sa dve vrlo jasno suprotstavljene strane.

– Zapravo je jedna proizvela drugu. Drugim rečima, studenti su proizveli ćacije, ali ne u smislu da su oni krivi za to nego su naterali režim da se u svrstavanju u odnosu na studente osloni na nekakve svoje snage, to jest da ih proizvede u situaciji kada ih nije imao kao jasno definisane. Režim je pokušao da se predstavi kao zaštitnik interesa čitavog društva, “igrao” je po različitim ideologijama, od desne do evropske, i na druge načine je izbegavao tu vrstu jasne polarizacije velikim delom zato što im oni na koje bi morao da se osloni zapravo ne bi služili na ponos.

Vlast je u prethodnih 13 godina pokušala da napravi svoju alternativnu elitu i u tome je delimično uspela, ali samo u delu preduzetničke elite gde su se pojaviili ljudi koji su stekli ogroman novac i zauzeli neke ključne pozicije u društvu. Međutim, oni nisu uspeli da proizvedu alternativnu srednju klasu koja je motor razvoja svakog društva, ali su to vešto prikrivali. Potkupljivali su ljude iz stare srednje klase koji su radili u sistemu, ali od njih nisu tražili da se do kraja opredele da su za stranku, tako da smo imali dosta stručnjaka koji su kroz različite institucije radili za režim i državu – navodi Petrović.

Pad nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu i sve što je usledilo dovelo je do trenutka konačnog prebrojavanja u kome je režim rešio da zacementira društvenu strukturu.

– Na način da je počeo da čisti iz svoje društvene strukture sve koji nisu lojalni. Umesto stručnosti i nekih drugih kriterijuma lojalnost je postala ključni kriterijum i to je išlo od vrha društvene hijerarhije. Režim je odlučio da napravi svoju paralelnu strukturu, a kako ona nije postojala u dobrim delovima društva, oni su je mehanički i na silu proizveli od onoga što je u društvu za njih preostalo.

Ispostavilo se da je osim vrha koji se obogatio ostala samo jedna društvena skupina ljudi na marginama društva koji su bili potpuno odbačeni, kojih se režim setio samo u vreme izbora kada je trebalo kupiti od njih glas. To su ljudi koji nemaju stručno znanje, obrazovanje, pa čak ni nekakvu ideologiju već preživljavaju kao žrtve i ovog, kao i prošlih režima, ali i svoje marginalne pozicije. Iz tog korpusa režim pravi svoje alternativno telo koje bi trebalo da se suprotstavi onome što su činili studenti i tako smo dobili ćacije – priča Petrović.

Vremenom je to prevaziđeno i ćaci su postali simbolička oznaka za sve elemente društva koji sarađuju sa vlašću.

– Kao što režim cementira svoju strukturu tako i oni koji su u opoziciji režimu, a to nisu više samo političke partije već studenti i ostali građani, takođe vrše jednu vrstu cementiranja. I tu sada nije kriterijum lojalnosti studentsko-građanskoj strani već nepristajanje da se sarađuje sa režimom ni po kojim uslovom. Ranije nije predstavljalo problem ako neko radi projekat za neko ministarstvo ili sarađuje sa privrednom komorom, ali sada to postaje neka vrsta vododelnice. Ćaci postaje simbolička oznaka za nekoga ko izdaje principe građanske borbe, borbe za institucije, za zakonitost, za poštovanje Ustava i pristaje na kompromise zarad ličnog interesa – navodi Petrović.

„I ja sam ćaci“

Pokušaji da se obesmisli ovaj pojam od strane predstavnika najviše vlasti i najviđenijeg studenta u Ćacilendu, kroz veštačku karakterizaciju sebe kao ćacija (sam predsednik države se pojavio u majici sa natpisom „I ja sam ćaci“), svedoče o tome da oni nisu razumeli suštinsko značenje ovog pojma, ili da su se pravili da ga ne razumeju kako bi zaveli ponekog od svojih sledbenika, svesno zamagljujući šta ćaci zaista znači, navodi Stančić.

– Rezultat toga nije bio rebrendiranje ćacija, već to da su ovi akteri okarakterisani kao vrhovni ćaci. Zapravo, to je samo potvrdilo da osnovni sadržaj pojma ćaci nije vezan za nepoznavanje pismenosti i da nije stvar u tome da neka samozvana elita koristeći ovu reč ponižava ljude iz naroda koji nisu imali sreće da se dobro obrazuju, kako su to predstavnici režima želeli da prikažu. Uz to, jasno nam je pokazalo da predstavnici vlasti ne vide problem u onome što ćaci predstavlja i da su ćaci mehanizam koji ih upravo i održava na vlasti – ukazuje Stančić.

Petrović podseća da nije prvi put da predstavnici vlasti reaguju na pomenuti način. Svojevremeno su nosili majice sa natpisom “I ja sam bot”, za sebe su govorili da su i oni “sendvičari”.

– Režim na taj način pokušava da menja ono što je ponižavajuća slika. U neku ruku je pošteno što hoće da zaštiti one koje su pre toga isturili i sada kažu: “Nemate zaloga da se stidite i bojite, to što vi radite je sasvim u redu, evo mi prvi idemo ispred i prvi ćemo sa ponosom nositu tu titulu”. Naravno, oni to rade isključivo za svoje javno mnjenje dok druga strana nije predmet njihovog interesovanja. To je pokušaj da se ono što je neka vrsta ružne slike pretvori u pozitivan narativ, nešto čega se ne treba stideti – smatra Petrović.

Kao posledicu studentskih i građanskih protesta u prethodnih više od godinu dana dobili smo potpuno polarizovano društvo u kome su maske pale.

Više nema borbe u rukavicama, ni prikrivanja, neopredeljenima se više ne oprašta to što nisu zauzeli stranu.

Više nema prostora za političku apstinenciju, ni za ogroman broj građana koji su u proteklih desetak godina bili na neki način neutralni.

Došlo je do toga da si ili ćaci, ili blokader.

– Kada su situacije krizne na frontu ili kada brod tone vi ne možete više da vodite načelne diskusije o moralu, demokratiji, o dobru i zlu, vi prosto morate da delate i to tako što ćete za početak da se izjasnite na kojoj ste strani. U tom smislu nema više prostora za neku vrstu eskiviranja ili neutralne pozicije. To u konačnici ne ide naruku aktuelnom režimu zato što kad govorimo o broju njihovih čvrstih pristalica koji su spremni da izađu na ulicu i da se jasno izjasne kao njihovi proponenti, onda ta cifra nije toliko velika. I zato imamo ljude koji su prisiljeni, ucenjeni i plaćeni da bi izlazili na fingirane proteste. Mi smo potpuno rascepljeno društvo u kome će biti jako teško napraviti neku vrstu mostova, a oni koji vode državu ne mogu da stvore iluziju da zastupaju interese celog društva – ukazuje naš sagovornik.

Jesu li nam ćaci doneli išta dobro sem što se sada očekuje da svako jasno odabere stranu?

– Teško da se može govoriti o nečemu pozitivnom kada vidite koliko je društvo podeljeno. Više bih voleo da je ćaci političko ili ideološko ismevanje. Ali ovde je reč o podeli koja je i ljudska i moralna i kulturna, i kao takva nije dobra. Nadam se da će ona u budućnosti dobijati prevashodno politički simbolički značaj, a da ćemo svi mi svojim delovanjem pomoći tim ljudima koji jesu neka vrsta margine, da žive dostojanstveniji život i da nikada se više ne nađu u poziciji da budu žrtve beskrupulozne vlasti – zaključuje Petrović.