Fucking Comics!: Deveta? umetnost!?

Fucking Comics!: „…ne iznosimo ništa više od prijedloga za jedan od mogućih sistema izučavanja i vrednovanja stripa. Njegove eventualne prednosti ujedno su mu i evidentni nedostaci – zato što čitalac neće biti u mogućnosti da iznesene navode, usporedi i kritički odmjeri s nekim drugim, sličnim (a na našem jeziku dostupnim) materijalom.“
Tako je, u prvom delu, danas već kultnog, tematskog broja (28) časopisa „Kultura“, zborniku Strip – deveta umetnost?, iz 1975, Munitić, eto, izneo nešto što, do današnjeg dana, ostaje koliko za to vreme pionirski sumorna konstatacija, toliko i proročka, futuristička presuda: strip se u Srbiji „primio i uvek iznova primao“ onako i onoliko, koliko i, recimo, hrišćanstvo.
Paradoksalno, tada se strip u Srbiji i ex-Jugoslaviji makar zaista čitao sa oduševljenjem, počinjao je da se crta i piše sve ozbiljnije i uspešnije, a sami počeci izlaženja revije „Pegaz“, (otprilike koincidentni ovom broju „Kulture“) obećavali su i teorijsko i kritičko promišljanje.
Danas se, u Srbiji, strip gotovo više i ne čita (na srpskom), katastrofalno loše ili „srednje žalosno“, ali i dobro i odlično crta i piše (i to uglavnom za strano tržište), a teorija i kritika, koje se ovde nikada nisu bog-zna-kako razmahale, bukvalno – „spale su na dva slova“.
Zato Munitićeva knjiga Deveta umetnost, STRIP (Beograd, 2006, drugo izdanje, u Bgd, Odsek Primenjena grafika, na čak 224 strane!, a zapravo izmenjeno, dopunjeno izdanje teksta Strip, deveta umetnost?, iz spomenutog zbornika, 1975), kao asertorički odgovor na sopstveno pitanje od pre 31 godine, strči kao proverbijalni palac iz sive, izlizane, i nevešto pokrpljene čarape. Munitića je srpska strip-situacija dovela u paradoksalan položaj – da se odmerava sa samim sobom, tri decenije mlađim. (To, naravno, ne znači da u Srbiji uopšte nema (i relativno mladih) ljudi koji teoriji stripa daju relativno originalan pečat – i u svetu su razmere teorije stripa prilično mizerne – ali oni to, na žalost, čine više tangencijalno, uzgred, po potrebi drugih, autorskih, uređivačkih, itd. projekata.)
Munitić je, u svemu što (znamo da) radi, nalik na napolitanskog mastifa – kad zagrize, ne pušta. Ili treba da vas podsetim na njegovu obimnu, pionirsku „Estetiku kinematografske animacije“, 1982, na četvorotomni „Zagrebački krug crtanog filma“, 1978-1986, pa dvotomna „Čudovišta koje smo voleli“, 1990-1997, itd.?
Munitić, sasvim starovremski, ide od početka do kraja. Usred-srede pomodne struje POSTMODERNE, te totalitarno zamajavajuće, agresivno-isključive „Dolce & Gabanna“ savremene teorije, on sebi dozvoljava da bude MODERAN – štaviše, čak ontološki i antropološki (s natruhama fenomenološkog, ali i strukturalističkog – oslonjenog na Z. Jevremović Munitić) orijentisani – demode. I tu nikakav postmoderni prigovor prosto ne može stojati, jer da nema Munitićeve knjige (uz već istorijski „Pegaz“ i ponešto rasutih članaka i eseja, u proteklih tri decenije), ne bi bilo platforme na kojoj bi eventualna postmoderna mogla graditi svoj stav o stripu.
Suštine agona dva naslova Munitićeve „mlade“ i „stare“ (verzije) knjige o stripu leži u prisustvu/odsustvu upitnika iza umetnosti. A ta stvar uopšte nije „bez vraga“. Prvo, niko se nikada, u klasifikaciji umetnosti, nije dogovorio oko njihovog konačnog broja – 9 je tek jedan (po Enciklopediji Britanici) od tradicionalnih sistema klasifikacije. A broj se kretao, čak i 1975, između klasičnih 6 i tada modernih 100 (kod Tomasa Manroa, koji je priznavao umetnost čak i takvim stvarima kao što su slikanje u pesku, obrada kože za sedla, religijski rituali, tatuaža, dizajn u transportu, korparstvo i cirkus…).
I drugo, ni među tih 100 – nije se našlo mesta za strip. A danas je već sama klasifikacija umetnosti – beznadežno demode. Sva je prilika da to, danas, (kada je najčitaniji strip-naslov Supermen, sa tiraža koji se nekada merio desetinama miliona svezaka, u SAD, spao na ispod 100.000) važi i za strip.
Dakle, već sama tvrdnja, na početku XXI veka, da je strip – i umetnost, i još ni manje ni više nego deveta, sve je to izazov, duelistička rukavica u lice mlitavog i narkotizovanog, ako ne već i komatoznog mišljenja u srpskom stripu. Može se ispostaviti da je to i pokušaj reanimacije, ali za to bi trebalo da se pojavi ikakva vrsta (ozbiljnije, teorijske) reakcije. U međuvremenu, treba priznati da je, iako je to sasvim logično, to što upravo Rastko Ćirić i Primenjena grafika podstiču ovakvu knjigu proglašavajući je pomoćnim udžbenikom (zar postoji i neki drugačiji?) dobro što se u nelogičnim vremenima iko ponaša kao pravi pedagog.
Naravno, na stranu dobre strane ovog testa inteligencije postavljenom stripu u Srbiji, potpisnik ovih redova priznaje da je zbornik iz 1975, bio prvi i zadugo jedini veći teorijski rad o stripu na maternjem jeziku, koji je pročitao pa, dakle, kao i mnoge naknadne generacije – dužnik mu je. Ali u knjizi iz 2006, očekivao je Munitićeve britke rasprave (ili bar njihove odjeke) sa MEKKLAUDOVIM Understanding Comics, 1993., i Reinventing Comics: How Imagination and Technology Are Revolutionizing an Art Form, 2000., ili Comics & Sequential Art Vila Ajsnera, ili sa Comics: Ideology, Power & The Critics, 1989, Martina Barkera, itd., itd.
Naravno, i odsustvo ovih autora i naslova može biti samo deo testa koji nam Munitić postavlja, a mi, i nesvesno, reagujemo. Jedan – nula za njega, a mi bar konstatujemo da još nismo mrtvi.
Naravno, Munitić nam ne dozvoljava opuštanje: ako je „Deveta umetnost, STRIP“ bila čeljust mastifa za levu nogu, to, čak ni metaforički, ne znači da nam je desna pošteđena.
Beoštampa i Dosije iz Beograda, 2006. izdaju još jednog strip-Munitića. Radi se o Fucking Comics, po autorovom priznanju, „strip-zezalici“, „seksi-grafičkoj krpari“ u formi knjige-strip-albuma. (Radi se o dorađenom, izmenjenom materijalu, koji je pre petnaestak godina izašao kao Sexarion super-strip.) Izdanje je do te mere komplementarno Devetoj umetnosti…, da podseća na nerazmrsivost udžbenika Istorije sa svojim istorijskim čitankama (zbornicima tekstova koji treba da ublaže suvoparnost lekcija Učiteljice života).
Fucking comics imaju (po autoru) zadatak da „zadirkuju stripovsku tehniku, stripovsku mitologiju i stripovsku pornomaniju“; metodom da „od različitih sličica iz raznih stripova komponujemo,…krparimo, novi, novoskrpljeni strip; priča se i dalje kazuje nadovezivanjem strip-kvadrata, ali su oni postavljeni u drukčiji, zafrkantski poredak.“ I zaista, na prvi pogled, seksualno iritantnim signalima pornofilska pažnja povlači i draži (makar muškog) čitaoca, kao Josifovo (biblijsko) nadražujuće pruće za „upaljivanje rane stoke“. Ali porno-narativ je neprekidno ometan izmeštenim, ubogaljujućim ikoničkim barikadama… Vreme je da čitalac shvati kako je autor intelektualni podvaladžija: metod je svakako zafrkantski, ali konteksti koje krpež sličica otvara, nameću nuždu tumačenja, koja, opet, iziskuje pristupe većeg broja društvenih nauka… I tako, shvatate, Fucking Comics se ukazuju kao praktična vežbanka iz teorije STRIPA.