Glamurozna skromnost

Hamburškom Cajtu su sopstveni čitaoci za ubuduće savetovali malo kritičnosti, a berlinskom Tagescajtungu (bivša DDR) mnogo manje sekantnosti. Frankfurter algemajne cajtung je pronašao jednog druga (lekar) i jednu drugaricu (veterinar) kancelarke iz srednje škole, nedeljnik Špigel je napravio kviz „Koliko poznajete ovu ženu“ sa 18 pitanja, minhenski Fokus je čitaoce obradovao sa deset tajni koje nisu znali o kancelarki, a među kojima su i da kod muškaraca preferira lepe oči, obožava francuski ali govori ruski, rado priča viceve i uspešno imitira poznate, a uzor su joj Marija Kiri i Sizif.

Nisu otkrili kako je u tako kratkom roku smršala deset kilograma, inače bismo i to preneli. Stvar je, međutim, načisto uprskao dopisnik Drugog programa nemačke televizije (ZDF) iz Brisela Udo van Kampen poltronskim pokušajem da na briselskoj konferenciji za štampu, pevajući utanjenim glasom „Happy Birthday“, postane kancelarkina Merilin Monro i tako postao planetarno poznat. Kancelarki je, podsmeva se ekspresno napisana humoreska u Špiglu, koji ni sam nije štedeo simpatije za Merkelovu, na ovome lično čestitao njen prijatelj Vladimir Putin poželevši samom sebi da ga novinari ruskih državnih medija tretiraju isto tako oštro, hladno i kritički.

Uz bok već svetski poznatoj slavljenici, ali njenom voljom, juče je planetarno poznat postao i nemački istoričar Jirgen Osterhamel, već se po medijima pišu njegovi portreti. Umesto uobičajenog rođendanskog ića i pića, kancelarka je za 1.000 pozvanih gostiju u centrali svoje stranke Hrišćansko-demokratske unije (CDU) za sinoć zakazala njegovo predavanje na temu: „Prošlost. O vremenskim horizontima istorije“.

Osterhamel je poznat po tvrdnji da je amerikanizacija sveta počela još u 18. veku kad je u Evropu stigao krompir, od koga kancelarka rado kuva svoju omiljenu krompir-čorbu. Cajt tvrdi kako kancelarkina nedavna putovanja po svetu, naročito uključujući čak četvorodnevni boravak u Kini, pokazuju da ona, iako voli Ameriku, „uviđa da se stvari pomeraju i da Evropa to još nije kako treba primila k znanju“. E zato će kancelarka, koju „u svetu izjednačavaju sa Nemačkom a ponekad čak i sa Evropom i sa kojom se i sami Nemci identifikuju“, svojim gostima poslužiti analizu Osterhamela, koji uživa i ugled istoričara koji pre nego drugi zna da uvidi veze između naizgled nepovezanih tokova.

Angela Merkel je sedmi kancelar nemačke Republike i jedina žena u istoriji koja je to postala. Na početku njenog političkog uspona kao potcenjivane štićenice Helmuta Kola to niko nije očekivao, ali američki časopis Forbs četiri puta zaredom je rangirao na prvo mesto među najuticajnijim ženama sveta. Ona je baš onakva kako izgleda, tvrde nemački mediji, a izgleda kao da nema drugog interesa sem Nemačke, kojoj je, uz neprijatan američki nadzor, obezbedila dominantno mesto u Evropi. Zbog toga Nemačku istovremeno kritikuju i zavide joj na takvoj kancelarki. Dok većina evropskih naroda prolazi kroz tešku ekonomsku krizu, Nemci nisu živeli nikada bolje nego pod skutom svoje Mutti, što je od podsmešljivog postalo „mutivacioni“ nadimak, mada se i u Nemačkoj neki, ali retki, pitaju da li je to tako i na koliko dug rok.

Angela Merkel, inače doktor fizike, rođena je u Hamburgu (Zapadna Nemačka) odakle se njen otac sveštenik, zbog radnog mesta ne zbog politike, ubrzo preselio u tadašnju Nemačku Demokratsku Republiku (Istočna Nemačka). U vrlo ciničnom komentaru, u kome se podseća da je kancelarka doktorirala na procesima raspadanja (?) te da su joj zakonitosti raspadanja odlično poznate, tamošnji Tagescajtung Merkelovu podseća da je 35 godina, dakle još uvek više od polovine života, provela u bivšoj DDR i poziva je da sama analizira koliko na njeno današnje delovanje (i samu partijsku proslavu rođendana) utiče to DDR-iskustvo.

List tvrdi da gospođa Merkel svoj uspon u CDU ima zahvaliti baš tome što tu stranku vodi, i zakonima raspadanja-opadanja se opire, po uzoru na istočnonemački VEB-narodno preduzeće, kao njegov direktor, koji sve moguće konkurente ekspresno unapređuje rukovodećim mestima u provinciji. CDU na čelu sa gospođom Merkel više nije ni hrišćanska, a sve više je leva. E tu se negde sa Tagescajtungom slaže i minhenski Fokus koji tvrdi da Nemačka nikad nije imala socijalističkiju vladu od ove koja njome, na čelu sa Muti, upravo vlada. A dokle će, e to se pitaju i u Nemačkoj mnogi.

„Nepobedivi fenomen“

Upozoravajući da Angela Mekel ni slučajno ne izgleda kao neko ko se na funkciji – na kojoj se nalazi od 2005. godine – istrošio, Cajt smatra da je „Merkel, fenomen koji se ne može pobediti, samo se može nadati da će jednom proći“. U online-anketi, za koju Špigel napominje da je neobavezna, juče oko podne se 43,95 odsto učesnika-čitalaca tog lista opredelilo za sledeću čestitku kancelarki: „Sreću i još mnoge godine na funkciji“. U penziji bi je rado videlo njih 19,69 odsto, a na nekoj drugoj, recimo UN-funkciji njih 16,85 odsto.