Gluparenje nečitalačke publike

– Mislim da je priča o jeziku mnogo složenija i teško uhvatljiva da bi se o njemu i stanju u kome se nalazi tek tako moglo suditi ili dolaziti do nekih pukih istinitih odgovora na pitanje kako i koliko je jezik ugrožen. Najradije bih se napravio lud i odgovorio da nemam pojma o kakvoj to ugroženosti jezika me pitate. Iza brižnosti oko jezika vreba mnoštvo opasnosti koje su nam se stravično lupile o glavu u skorašnjoj i prošloj prošlosti. Jezik kojim govorim u priličnoj meri određuje moj identitet, kao i grad i država u kojoj živim, pisanje i posao kojim se bavim, odnos prema porodici i prijateljima ali, da li taj jezik, koji ja upotrebljavam, određuje identitet čitave nacije? Teško mogu tvrditi da li je moj jezik jedini pravi i neprikosnoveni jezik koji je u upotrebi u našoj zemlji. Mislim da bi bilo kakvo dekretisanje osiromašilo i unakazilo silno jezičko bogatstvo i razlike od kraja do kraja, od različitih grupa i slojeva, od književnika do književnika, od različitosti među raznim našim ljudima. S tim razlikama sam se sretao još u detinjstvu, počev od dečjih zavrzlama u tzv. šatrovačkom jeziku, različitih narečja i dijalekata kojima su govorile moje komšije, zatim žamora razlika Leskovčana, Zaječaraca, Užičana, Prečana i inih, na Kalenić pijaci, da ne govorim o jeziku (slengu) čuburskih mangupa koji je nekada bravurozno precizan. Moguće je tvrditi da je jezik odrednica grupnog identiteta ali samo ako priznate da je grupni identitet zbir pojedinačnih i da ga je baš zbog mnoštva identiteta teško obuzdati, on pulsira, menja oblike, potpada pod uticaj geografije, razvoja određenih grupa, literature, filma, televizijskih emisija i serija, prilagođava se vremenu i tehnološkom razvoju, prlja se, čisti, prima i odbacuje tuđice i uvek nekako opstaje. Navodim primer naše epske narodne poezije čiji jezik našoj deci zadaje grdne muke. Prilično je naporno razjasniti deci o kakvoj arhaici se tu radi i koliko vreme i razne druge stvari utiču na promene ovog istog srpskog jezika. Dakle, ne usuđujem se da govorim o nekakvoj krizi jezika i njegovom spasavanju. On je, hvala bogu, živo i zdravo u baš ovom obliku koji postoji. Održavamo ga i razumemo se kako-tako. Opet, u izvesnoj meri, o jeziku sigurno treba brinuti, treba ga stalno proučavati, pratiti promene i određivati, truditi se da te utvrđene određenosti ili standardi što više primenjuju u javnom životu i medijima, ali nikako podvoditi pod nekakve trajne zakonske akte, još manje zakucane političke i nacionalne programe jer to vodi u ćorsokak jednoumlja i totalitarizma. A kad se u tako nešto zaluta, gubi se mnogo, pa i sam život – smatra Zupanc.

Urednik RTS još kaže da kao i sa jezikom, kod „problema“ čitanje ili nečitanje postoji nešto što se može nazvati „prenemaganje razumom“ ili jednostavnije – gluparenje.

– U opticaju su mnoga „ozbiljna“ razglabanja i teoretisanja o ugroženosti knjige, književnosti i čitalaštva. Veoma ih je lako lansirati, još jednostavnije primiti zdravo za gotovo i uzbuniti javnost koja je u većoj meri nečitalačka. Mislim da smo opet ušli u nešto što se (čini mi se) zove „ludizam“, a to je strah od novog. U prošlom veku, neki su ozbiljno tvrdili da će film uništiti pozorište, zatim sa pojavom televizije, veoma uvaženi autoriteti su argumentovano najavljivali kraj filma i pozorišta, sada kad se suočavamo sa nepreglednim mogućnostima interneta, „razumnim“ svetom se širi „opravdana“ panika i strah od propasti svega postojećeg, pa i knjige i književnosti. Nova tehnoera samo proširuje, unapređuje i demokratizuje prostor komunikacija, informisanja i umetnosti, nikako ugrožava, ponajmanje knjigu. Treba jednostavno priznati da naši tiraži, od kako je Gutembergovog sveta i veka, nikada nisu bili preterano visoki – kaže Zupanc.

Čitalaca je uvek bilo i biće u izvesnoj meri, ne u prevelikom procentu u odnosu na broj stanovnika. Nove tehnologije, prema Zupancu, mogu samo više da zainteresuju i donekle prošire broj čitalaca. Nema nijednog signala za paniku, kaže Zupanc i navodi Beogradski sajam knjiga kao pokazatelj.

– Druga je stvar ako pitate koliko ljudi čita Dostojevskog, stvarno zna za Hrabala, za Dovlatova, za Kenoa, voli Crnjanskog, citira Krležu, navodi Andrića? Sigurno ne spektakularno mnogo ali zasigurno sasvim dovoljno – kaže sagovornik Danasa. On još dodaje da je navika čitanja trajan pojam, što znači: jednom čitalac – zauvek čitalac!

– Čini mi se da tu ne treba nikakva zaštita. Postoji pedagoški problem koji je pre svega stvar roditelja, pa onda škole kako dete uvući u svet knjige i čitanja. To se ne radi nikakvim zabranama i prinudama. Decu treba pustiti da sama napipavaju i naslućuju sve mogućnosti, od televizije do kompjuterskih igrica, onoga trenutka kada se deca dohvate slikovnice i stripa, stupila su na tlo književnosti, tu treba još malo popričekati, sledi Hari Poter ili Vinetu, pa potom i sve ostalo, korak po korak, sve više i dalje uz stepenište literarnih vrednosti – reči su sagovornika Danasa.

Kao urednik kulturno-obrazovnog programa RTS ima priliku da vidi u kojoj meri kvalitetan program može najmlađe da uputi u željenom smeru, budući da su oni, uz svoje bake i deke, najbrojnija TV publika.

– Televizija, iako ušla u već poodmakle godine, i dalje ima veliki uticaj na decu. Deca su veoma verna i zahvalna publika. Pogotovo ona predškolskog uzrasta sa babama i dedama koji ih čuvaju, koja još nisu otkrila čari kompjuterskih zavrzlama. Ona se retko iskazuju i pojavljuju u raznim anketama i merilima gledanosti a što je postalo sastavni deo programiranja profila televizijskih stanica. Zbog njih se vredi potruditi i graditi što kvalitetnije programe. Osim televizijskih igrarija, tu ima prostora da se uvedu klasici od Čika Jove Zmaja, preko Mike Antića, Ršuma, Dragana Lukića, sve do nove plejade pisaca za decu. Dečji i školski program treba da liči na dečju biblioteku, ponuditi im širok spektar svega postojećeg iz dečjeg stvaralaštva. Najvažnije je da se ovi programi bave deci prepoznatljivim stvarima i pitanjima, što znači, našim temama, našim ljudima, našim pričama, našom zemljom i sve to na našem jeziku.

Keno, Hrabal i čačanski Gradac

Krleža je u svojim Dnevnicima zapisao: „Jedini živi ljudi postoje u ruskoj književnosti“, pa preporučujem Viktora Jerofejeva, pogotovo – Enciklopediju ruske duše, Sergeja Dovlatova – Kofer, Strankinja, Naši, Robijaška zona, Spomen muzej. Čitajte Rejmona Kenoa, ne zaobiđite Bohumila Hrabala! Pronađite Situacionističku internacionalu i sa punim poverenjem gutajte sve što izdaje Gradac iz Čačka!

Gepnuti prašnjavi ćar

Onome ko je ušao u svet knjige, ima čitalačke navike, srodio se sa knjigom, teško da je knjiga nedostupna. Taj će već naći načina da dođe do knjige, bilo da će štedeti „na krpama“ ili „odvajati od usta“, kupovati polovne knjige po ulici, pozajmljivati iz biblioteke ili „pozajmljivati“ iz kuća punih starih knjiga u kojima je nova generacija potpuno nezainteresovana za prašnjave starudije sa još prašnjavijih polica. Putujući po Srbiji zatekao sam tužno stanje brojnih zadružnih, vojnih, napuštenih školskih i raznih drugih propalih narodnih biblioteka. Neke od tih biblioteka godinama su proširivane poklon-legatima, raznim medijskim i društvenim akcijama, pojedinačnim poklonima i sadrže neočekivano vredna i retka izdanja. Čitavo bogatstvo! Sada napuštene čame i propadaju. Pravi je ćar ako se tu nađe bilo kakav zainteresovan znalac i ljubitelj da proceni, odvoji, skemba i gepne, „premesti“ to nešto vredno tamo gde će ta ista knjiga opet dobiti svoju vrednost.