Gorka knedla u grlu

Omer Karabeg: Naši sagovornici su Jelena Milić, direktorka beogradskog Centra za evroatlantske studije, i Slaviša Orlović, docent Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Mislite li da će pomirenje Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije doprineti stabilnosti Srbije?
Jelena Milić: Ne. Ono možda doprinosi formiranju vlade, ali na duge staze sigurno ne doprinosi stabilnosti Srbije.
Slaviša Orlović: Ja mislim da to može biti dobar signal jer u demokratiji ne postoji idealno rešenje nego najmanje loše rešenje. Kada se ovo rešenje uporedi s alternativama, ja mislim da je ipak dobro što je prevagnula evropska orijentacija.

Nacionalistička sabornost

Jelena Milić: Koncept ultranacionalističke sabornosti podrazumeva stalno postojanje nekog spoljnog neprijatelja koji bi nas homogenizovao i naterao da sve međusobne razlike zaboravimo i zajednički delujemo protiv njega. Razlika između ovog pomirenja i koncepta sabornosti je samo u tome što je spoljni neprijatelj zamenjen zajedničkim, višim državnim interesom – članstvom u Evropskoj uniji zbog koga bi sve razlike trebalo da ostavimo iza sebe.

Slaviša Orlović: Ne bih rekao da je ovde reč o sabornosti, mislim da je to više priča o konfliktu i konsenzusu. Prava šansa da se uspostavi diskontinuitet sa starim režimom propuštena je još 2000. godine kada je Demokratska opozicija Srbije imala dvotrećinsku većinu u skupštini. Na žalost svih nas, demokratski i građanski orijentisanih ljudi, to nije učinjeno. Propuštena je šansa da se Srbija konstituiše kao demokratska zajednica. Na još veću žalost to nije u potpunosti urađeno ni Ustavom iz 2006. godine. Kada se u društvu traga za uspostavljanjem konsenzusa o onome oko čega se politički akteri slažu, lako će se dijalogom doći do rešenja.

Jelena Milić: Jedna je stvar pravljenja vlade sa Socijalističkom partijom Srbije. Smatram da je Demokratska stranka bila u teškoj situaciji i da je preuzela veliku odgovornost kada se na to odlučila. Taj potez Demokratske stranke u potpunosti razumem. Međutim, drugi deo priče – beatifikacija Socijalističke partije Srbije, poziv na organizovani zaborav i ovo lažno pomirenje – govori nešto drugo. Mislim da je to bilo nepotrebno, to iritira građansku Srbiju. Nije naš interes fingirani proces ulaska u Evropsku uniju nego evropeizacija društva. A evropeizacije društva nema ako se prvo ne utvrdi istina, ako se prvo ne utvrdi odgovornost, pa tek onda da počnemo da pričamo o pomirenju.
Slaviša Orlović: Slažem se da ovo ne bi smelo da bude amnestija za zločine počinjene tokom devedesetih, niti poziv na neku vrstu amnezije ili abolicije. Ja, međutim, smatram da treba pozdraviti ukoliko postoji želja Socijalističke partije Srbije da definiše sopstveni identitet.
Omer Karabeg: A da li mislite da bi pomirenje moralo da podrazumeva i izričito odricanje Socijalističke partije od Miloševićeve politike?
Slaviša Orlović: Ja mislim da je to jako teško. Oni su jednim okom okrenuti biračkom telu, a drugim budućnosti Srbije i svoje partije. Mislim da će to ići postepeno. Oni će ostaviti Miloševića na miru. Važno je, međutim, što njihov predsednik u svojstvu ministra unutrašnjih poslova izjavljuje da postoji spremnost da se ispunjavaju međunarodne obaveze Srbije prema Haškom tribunalu.
Jelena Milić: Ivica Dačić je jednog momenta izjavio: „Mi se uopšte nismo promenili“. Njegovo izbegavanje da se odredi prema politici koju simbolizuje Slobodan Milošević zastrašujuće je.
Socijalistička partija Srbije nema nikakvu nameru da evropeizuje Srbiju, sve je to prazna retorika za koju će Demokratska stranka, bojim se, morati da plati mnogo veću cenu nego što je mislila.
Slaviša Orlović: Ja mislim da treba suditi po delima, a ne po rečima. Srbiji predstoji suočavanje s prošlošću zato što prošlost nikada nije sasvim prošla i zato što je Srbija apsolutno opterećena činjenicom da se nalazi u zamci nedovršene prošlosti. Zbog toga je važno da oni koji se okreću budućnosti, a to je, čini mi se, zajednički imenitelj ove vlade, postignu neku vrstu konsenzusa oko nesporazuma iz prošlosti i smognu snage da uspostave neku vrstu mostova poverenja i saradnje. Rekao sam, ja sam pristalica toga da sudimo po delima, a ne po rečima. Retorika nekada može da bude marketinški inspirisana, važni su postupci.
Omer Karabeg: Može li Demokratska stranka da oprosti Socijalističkoj partiji što su njeni lideri bili proganjani u vreme dok je Milošević bio na vlasti, i može li Socijalistička partija da oprosti Demokratskoj stranci što je njihovog lidera i osnivača stranke Miloševića izručila Haškom tribunalu?
Jelena Milić: Bojim se, nažalost, da demokrate mogu. Poruke koje dolaze od predsednika Srbije da mi moramo da zaboravimo, da ne smemo da se oslanjamo na prošlost vrlo su nezgodne. To znači da će opet biti na margini svi oni koji se zalažu za utvrđivanje istine, za suočavanje sa bolnim činjenicama prošlosti i za odgovornost.
Slaviša Orlović: Mislim da i Demokratska stranka i Socijalistička partija Srbije imaju svoje čvrsto jezgro pristalica kojima i sporazum o formiranju vlade i najavljena deklaracija o pomirenju predstavljaju gorku knedlu u grlu i nešto što će teško preboleti s obzirom na nesporazume iz prošlosti. Ali, s obzirom na to da ove dve partije pokazuju spremnost da vode Srbiju u pravcu Evropske unije i ako ova vlada potraje četiri godine, pa ako na završetku njenog mandata budemo pred vratima Evropske unije, u tom slučaju bi možda trebalo imati razumevanja za ovakve gestove.
Jelena Milić: Ja mislim da je imenovanjem Ivice Dačića za ministra policije stavljena tačka na mogućnost utvrđivanja političke pozadine ubistva premijera Zorana Đinđića.
Slaviša Orlović: Ja ne mislim tako iz nekoliko razloga. Prvo, Ivica Dačić nije nosilac najviše vlasti u Srbiji i nema sve instrumente i poluge vlasti. Drugo, tu je predsednik Republike, a vrlo je moguće, bar je tako najavljeno, da će državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova biti iz Demokratske stranke i da će na čelu Bezbednosno-informativne agencije (BIA) takođe biti čovek iz te stranke. Uostalom, ne vidim neki jak motiv kod Ivice Dačića da zataškava sudske procese iz prostog razloga što on tokom devedesetih nije obavljao nijednu državnu funkciju. On je tada bio portparol Socijalističke partije Srbije. A čak i da ima veću vlast, sada su institucionalni mehanizmi jači od jedne političke ličnosti.
Jelena Milić: Pitanje pozadine Đinđićevog ubistva zatvoreno je još ranije, a Ivica Dačić je došao samo kao simbol potvrde da od toga nema ništa. Htela bih da još nešto kažem o pomirenju. Ivica Dačić kaže: „Svašta smo jedni drugima radili.“ Ja apsolutno ne pristajem na takvu uravnilovku, na takvo izjednačavanje. Kao neko ko je bio u antiratnom pokretu, ko je član Građanskog saveza Srbije, ne vidim šta je to loše Građanski savez uradio Socijalističkoj partiji Srbije, pa su mi takve izjave neprihvatljive. Ta priča „za svađu je potrebno dvoje“ jako je opasna. Nije potrebno dvoje. Kad nekoga ubijete, ne može taj drugi da podeli krivicu, ne mogu Jevreji da podele krivicu sa Nemcima za Aušvic. To su vrlo opasne zamene teza.
Slaviša Orlović: Pomirenje bi bilo neprihvatljivo ukoliko bi ona podrazumevalo izjednačavanje krivice. Ja sam pristalica malo drugačijeg čitanja tog političkog gesta. Da li ljudima treba dati šansu, ako hoće da se menjaju, da li je bolje da se menjaju ili ne?