Gospodin, na Ti sa tri

Prst na pupku iskrenosti i poštovanja sve ređe može da se nađe samo tamo gde sile dnevne i bolesne gravitacije ne dopiru.

Takva je knjiga Dragane Bošković o reditelju Aleksandru Đorđeviću Uvek ispočetka (RTS izdavaštvo, 2020). Bekstvo u normalnost. Uzdizanje iznad „utiska o lažnoj sreći“ i patosa o onome „šta bi bilo kad bi bilo“.

Za taj posao Boškovićeva ima meso: lik i delo.

A, šta će joj još više kad je u pitanju esencija Aleksandra Đorđevića (1924-2005), pozorišnog, televizijskog i filmskog reditelja.

Uz žive, Šotru, Pavića, Davida, Vukobratovića… preminulog Mrmka, Ravasija, Lolu Đukića, Novaka Novaka… kroz razgovore koje je autorka vodila sa rediteljem, i kroz galeriju utisaka koji stižu sa svih strana rasklapa se istorija jednog značajnog dela srpske kulture.

Zaljubljenik u Krležu (možda je više od svega cenio svoj nerv za najbolju podelu), Đorđević polazi uvek od teksta.

On zna da predstava, čin, epizoda, film… počiva na spisateljskoj iluziji koju treba da ožive (ljudi), u ovom slučaju – glumci.

Pažljivo čita svaki tekst, i prema njemu bira glumce, kao što sveštenik u nekoj crkvi zna „ko je vera“, ko je za „pričest“, a ko za „svetitelja“.

I, tako sve počinje od teatra u Nišu, pa dalje Šapcu, Pozorištu na Terazijama.

Tu se dobija snaga u direktnoj interakciji koja se na pozorišnoj sceni odvija horizontalno, na televiziji kroz oko kamere dubinski, na filmu bljeskovito i uz posredni tonsko vizuelni efekat određenog posredovanja.

E, taj i takav čovek umeo je da čita, sve što dobije kao režiserski zadatak.

Da prepravi i od samoga pisca scenarija (Siniša Pavić Vrući vetar) zatraži da se „određene dramaturške labavosti preprave“, mimo piščeve zamisli, a na čest i čast finalnog proizvoda.

A, kad pročita tačno je prema nekom svom Gajgerovom brojaču u glavi znao da odabere kreatore svoje vizije.

Tako je, kako u knjizi stoji „Radmila Savićević u seriji Vrući vetar iako puno mlađa od Čkalje igrala njegovu majku“.

Kad je 1971. dobio nagradu za režiju u Holivudu za TV dramu Čep koji ne prupušta vodu, nakon boravka u fabrici snova Đorđević je umeo da to primeni kroz sopstveni recept, reditelja u jednoj komunističkoj zemlji i televiziji pod stalnim nadzorom budnog oka velikog brata.

Uspeo, a da ne završi na raspeću zaključaka nekog partijskog komiteta.

„Nije mi žao Otpisane sam radio za platu a oni su postigli veliki uspeh i to je sjajni deo moje karijere…“ Vrući vetar ću režirati pa makar ja njima platio…“ Kad je Muharem Pervić, na TV Beograd doneo prvu mamutsku seriju, čuvenu Dinastiju, otvoren je prostor da i berogradska televizija produkcijski (Mališa Marinković) izvede ono što se i danas nije od grdnih repriza po celoj ex-yu izlizalo (Bolji život) koji je postao neka vrsta matrice kojom je po tekstu Siniše Pavića, u TV serijalu postavio kao definiciju Đorđević.

Zato i naslov ovog omaža reditelju, kroz ozbiljnu i preciznu monografiju reditelja Aleksandra Đorđevića, kome se RTS nije odužio na pravi način, nemajući sluha, a još manje i obične inicijacije, da bar jednom godišnje raspiše konkurs za scenario TV drame sa njegovim imenom, ili nedaj bože serije koje je on kreativno potpisao: Gospodin na TI, sa tri, jer je to bio baš On.

Dragana Bošković, sve to bez pretenzije i dosoljavanja, kao jedan od aktera koji su bili bliski sa rediteljem Đorđevićem na papiru pretače u još jedan medij – pisani od koga, na kraju sve potiče, pa se time zatvara i jedan krug. Autorski Boškovićeva treba da nastavi sa ovakvom istorijografijom televizije jer je već mngo toga uradila i sa prethodnom knjigom iz sličnog opusa – Mnogo više od igre (RTS izdavaštvo, 2019), slikajući fresku serije Slobodana Stojanovića Više od igre. Da li je sledeći na redu Sava Mrmak!? Radovali bi smo se, mi iskreni poštovaoci istorije igranog programa srpske televizije, jer pre slike bi reč.