Iako ima petovekovnu istoriju kao grad, bez sumnje najlepše zdanje u Šapcu je sadašnja zgrada Biblioteke šabačke, podignuta sredinom 19. veka. Odavde je knez Mihailo Obrenović mahao sa balkona okupljenim građanima kada je parobrodom doputovao iz Beograda u Šabac. O tome je nadahnuto pisala Svetlana Velmar Janković u „Prozracima“.
Sve do šezdesetih godina prošlog veka ovde je bio vladičanski dvor da bi se tu uselilo čitalište i biblioteka. Iako osnovano davne 1847. godine, šabačko čitalište je do useljenja u vladičanski dvor promenilo dvadesetak staništa. A s pravom se grad može ponositi svojom bibliotekom koja ima 300.000 knjiga. Posebno je bogata zbirka periodike, jer, primera radi, između dva svetska rata, u Šapcu je izlazilo tridesetak listova i časopisa.
Za kulturni razvitak, i to ne samo Šapca, umnogome je zaslužan Jevrem Obrenović. Kao gospodar grada doprineo je da tridesetih godina 19. veka ovde bude podignuta prva bolnica i apoteka u Srbiji, prva staklena okna ovde su ugrađena, prvi krevet sa dušekom ovde je donet, i naravno – prvi klavir. On je zaslužan i za prvi moderni urbanistički plan grada sa širokim ulicama koje se seku pod pravim uglom. Naravno, podigao je i svoj konak, izuzetno zdanje za ponos gradu.
No, kako to obično i biva, promenom vlasti, da li u strahu od Karađorđevića, da li da se dodvore vlasti, Šapčani su dozvolili da se ovaj konak uruši, a na tom mestu, posle Drugog svetskog rata izgrađeno je sedište opštine Šabac. Ali u staklu i betonu, i to je zgrada kojom se malo ko može ponositi u Gospodar Jevremovoj ulici, koja je sačuvala arhitekturu s kraja 19. i početka 20. veka.
Kako kažu, grad gradom teatar čini, i Šabačko pozorište sa dugom tradicijom jedno je od najznačajnijih kulturnih ustanova za ovaj deo Srbije. Tu je i KUD „Abrašević“, osnovano 1905. godine, koje i danas sa oko hiljadu članova na najbolji način predstavlja grad. Nekadašnji Dom omladine, a današnji KCŠ, bio je leglo dobrih vibracija i ideja. Ovde je ponikla čuvena Čivijada da bi zbog oštrih satiričnih tonova bila zabranjena 1971. godine. Naravno, čivijaški duh nije zamro, a Čivijada je obnovljena 1990. godine, i dalje predstavlja jedinstven vašar humora i satire.
Grad poznat po horovima, pre svega „66 devojaka“, kao i raznim festivalima još uvek nema koncertnu dvoranu. I za likovne umetnike nedostaje izložbeni prostor, iako je ovde osnovan Oktobarski salon još pre Beogradskog. Ali, kako tako, ovde se održavaju jedinstvene izložbe crteža, ikona, portreta, akvarela. Kultura i umetnost, naravno, krče svoje puteve i održavaju se, uprkos svemu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
