Granate letele kao konfete na svadbi

Pukovnik uzjaha svog konja, steže nam ruku i ode sa svojim štabom. Ostajemo sami sa kapetanom Pajom i počesmo da šetamo logorom, beležimo, pravimo skice, posmatramo jednog Albanca muslimana, zarobljenog u poslednjoj bici, kuhinju i druge stvari, tek da ubijemo vreme. U podne jedan podoficir Dalmatinac, koji govori italijanski i koga bih mogao nazvati našim darom božijim, po imenu Vujčić, došao je da nam kaže da je ručak gotov.
Ulazimo u jednu baraku. Dobili smo supu, ribu, pečenje i, da bi nas posebno počastili, kapetan iznese jedan izvrstan kolač. Iako smo bili u prirodi, nismo bili loše usluženi. Istina je da su nedostajale salvete, stolnjaci, da se tanjiri i pribor nisu mogli menjati za svako jelo; ali to je ipak samo pribor.
Bili smo pri kraju obroka kada je u logoru nastalo neobično komešanje. Vrlo brzo, tri ružne njuške, jedan sa popovskom kamilavkom, sprovedene su ispred nas pod vojničkom stražom: bila su to tri turska špijuna, uhapšena od strane Srba. Na ispitivanje kapetana Paje, pop je odgovorio da ne zna ništa; a na grdnje što je kao jedan hrišćanski sveštenik pristao da Turcima bude špijun, odgovara da je navikao da bude uvek na strani jačega!!! Nisu bili streljani.
Posle ručka prisustvovao sam jednom novom i potpuno srpskom prizoru: u jednom kraju logora sede u krugu šest svirača u gajde i gusle. Oni sviraju i pevaju o smrti kneza Lazara na Kosovu. Vojnici prave krug oko pevača, slušaju tronuto i sa upadljivim zadovoljstvom pripovedanje o podvizima velikog Kneza. Međutim, treba reći da, iako je muzika tužna i monotona, poezija je prekrasna, i možda je ona nametala respekt koji su vojnici pokazivali.
Srpski karakter je u suštini poetski i on se ne otkriva samo u njegovim legendama, u nacionalnim himnama praćenim svirkom gusala, već i po načinu shvatanja religije, ceremoniji kulta, po praznicima, organizaciji porodice, braku i po snovima o boljoj budućnosti. Verujem da fraza poezija materijalizma, koja izgleda kao jedan čudan paradoks, nalazi svoje ostvarenje u Srbiji, gde je sve pretvoreno u poetično. Smatram da se to ne duguje toliko prirodnim lepotama zemlje, njenim očaravajućim pejzažima, njenoj bujnoj vegetaciji, raskošnom i sjajnom nebu, koliko lancima koji su vekovima vezivali ruke precima ovih vitezova, koji su znali godinama da se odupiru ujedinjenim snagama Otomana i Mađara.
Bili su pobeđeni, postali robovi i svetili su se svojim ugnjetačima poezijom. Njihova muza postajala je dražesnija i nežnija što su više stezani lanci. Kako nisu mogli imati drugog oduška osim govora duše duši, služili su se njime i tako postajali superiorni nad svojim tlačiteljima.
Za nas, evropske skeptike, legenda o knezu Lazaru izgleda kao dosadna popevka, i pošto smo iz učtivosti čuli par strofa, udaljavamo se da bismo se uputili ka Vasiljevom brdu, na 1808 metara nadmorske visine. Sa tog visa, desno od Javora, vidi se prekrasna panorama: svih sedam planinskih lanaca koji razdvajaju Srbiju od Crne Gore, i usred njih vidi se gradić Sjenica na 1069 metara nadmorske visine, pored reke Uvac, i sela koja naseljavaju male doline između bregova.
Na vrhu Vasiljeva brda nađosmo šabačkog episkopa, koji je došao da poseti vojnički logor, sa episkopom iz Užica. Obojica opremljeni dvogledima posmatrali su bitku koja se vodila u prostoru Kukavice; s vremena na vreme, čuo bi se pucanj iz topa.
Posetili smo zatim bolnicu i bateriju na Javoru, a posle toga vratili smo se u logor. Prijatelj Vujčić uredio je da se razapne poseban šator specijalno za nas gde smo odlično spavali, pošto smo proveli jedno prijatno veče ćaskajući sa štapskim oficirima. Kažu nam da su odbili Turke i nadaju se da će se sutra odmoriti.
Sutrašnji dan je došao, bio je 7. avgust, a oficiri se nisu odmorili, kao ni mi. Ustali smo rano, sreli pukovnika koji kaže mom francuskom kolegi i meni da je uzjahao konja da bi išao na položaj, iako ne veruje da bi Turci napali treći dan uzastopno. Tražili smo da ga pratimo, i on, pošto je naredio da nam daju konje, dozvoli da pođemo.
Šta još da kažem. Krenuli smo u jednu šetnju iz zadovoljstva, a našli se usred bitke u kojoj su topovska i puščana zrna i granate letele kao konfete na svadbi, ili još bolje, kao korijandoli na karnevalu. Možda su Turci, saznavši za naš dolazak, hteli da nam prirede spektakl, nažalost, vanredan i bolan!
Nastavlja se