Gruzijacija Abhazije

Dragan Štavljanin: hladni mir – kavkaz i kosovo (16)

Danas će u narednih nekoliko nedelja objavljivati delove knjige „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“, autora Dragana Štavljanina, urednika Balkanskog servisa Radija Slobodna Evropa. Autor u knjizi između ostalog analizira uzroke i posledice proglašenja kosovske nezavisnosti i rata u Gruziji, te da li je nezavisnost Kosova presedan ili jedinstven slučaj u kontekstu činjenice da se Kremlj, intervenišući u Gruziji, pozivao na slične poteze Zapada na Kosovu.

Abhazi su upućivali peticije i protestovali 1931, 1957, 1967. i 1978. Oni su tražili da, kao što je Krim pripojen Ukrajini 1954, na isti način Abhazija bude priključena Rusiji. Moskva je to odbijala, ali su Abhazima za uzvrat davane koncesije: povećanje investicija i zastupljenost u vlasti. Tako su oni dobili disproporcionalni pristup resursima i učešće u vlasti, dok je Tbilisi gubio kontrolu. Iako su činili samo 17 odsto stanovništva – Abhazi su 1990. imali 67 odsto ministarskih mesta u Vladi Abhazije.

Gruzini su zbog toga protestovali. Oni smatraju da ne mogu da budu odgovorni za pogrešnu sovjetsku politiku i da je i samu Gruziju zapravo okupirala strana sila (Sovjetska Rusija).

Lider Abhazije Sergej Bagapš rekao je u intervjuu za Radio Slobodna Evropa da je „mnogo razloga” za traženje nezavisnosti, u prvom redu istorijskih i političkih „koji se mogu porediti sa onim na Kosovu… A tu je i rat s Gruzijom i naše opredeljenje da ne želimo biti deo Gruzije i već imamo nezavisnu državu”.

Gruzijski ministar za reintegraciju Temur Jakobašvili, naravno, gleda na to drugačije: „Ako pokušavamo da u istoriji pronađemo osnov za sadašnje političke ciljeve, onda ćemo biti njeni zarobljenici… mnogo je celishodnije da se okrenemo budućnosti… Smatram da treba da sledimo dobar primer Evrope i zajednički iznova napišemo istorijske knjige”.

Mada su Jermeni (8.1 odsto) i Azeri (5.7 odsto) brojnija etnička grupa od Abhaza (dva odsto) i Oseta (tri odsto) u Gruziji, oni se nisu odlučili na secesiju. Pri tome je oko 60 odsto Oseta pre rata živelo van Južne Osetije. S druge strane, Jermeni čine 54 odsto stanovništva regiona Samtskhe-Javakheti koji se graniči s Jermenijom, ali nisu tražili nezavisnost. Na tom primeru pokazuje se poguban efekat sovjetskog etnofederalizma.

Gruzijski nacionalni pokret delimično su pokrenuli aktivisti za ljudska prava iz sedamdesetih, poput Zvijada Gamsahurdije, kasnije prvog predsednika Gruzije, koji su se u vreme Gorbačovljeve „glasnosti” vratili na scenu. Ali, to nije bilo zalaganje za slobode u smislu individualnih, građanskih prava, već kolektivnih – nacionalne afirmacije u odnosu na druge narode. Iako je komunizam nestao, sovjetski koncept nacije na neki način je zadržan.

To se može videti na slučaju projekta Transkavkaske železnice koji su 1987. kritikovali gruzijski stručnjaci zbog ekoloških posledica. Oko tog pitanja nastajao je i razvijao se gruzijski nacionalni pokret. Dakle, u početku ekološko pitanje koje se manifestovalo kroz nacionalni okvir.

Gruzijski nacionalni pokret bio je pre svega usmeren protiv sovjetskog sistema koji je smatran produžetkom carskog ruskog. U vreme euforije kad je Gruzija težila nezavisnosti, gruzijski nacionalni pokret je takav zahtev zasnivao na gruzijskoj posebnosti. Ulazak Gruzije u SSSR doživljavan je kao sovjetsko-ruska okupacija.

Slavljen je istorijski period pre nego što je Rusija osvojila Gruziju 1801. Veličan je kult gruzijske nacije kao večne i velike. Tako je u istraživanju javnog mnjenja početkom devedesetih, većina građana istakla da im je za nacionalni identitet važnija gruzijska monarhija pre 1801. nego kratki period samostalne Republike Gruzije od 1918. do 1921.

Posebnost gruzijske nacije naročito je potencirana u jeziku, koji je zaista jedinstven, i govorni i pisani. Gruzijski alfabet nema ničeg zajedničkog ni sa ćirilicom niti sa latinicom.

Zakoni o jeziku i o državljanstvu 1989. podrazumevali su prava gruzijske većine tako da je državljanstvo bilo zasnovano na principu etniciteta a ne građanstva, što je bila posledica politike „Gruzija Gruzinima”. Manjinama nije bilo uskraćeno državljanstvo, ali njihovi pripadnici su bili tretirani kao građani drugog reda. Formalno priznati, u praksi su pretvoreni u „istorijske goste” čije prisustvo se toleriše. Smatrani su stranim elementom koji je sovjetska vlast instalirala i stoga su predstavljali pretnju gruzijskim težnjama ka nezavisnosti a njihova autonomija nezakonitom. Stoga je percepcija gruzijskih nacionalista bila da su Gruzini istorijski žrtva Rusije, a manjine u Gruziji smatrane su „petom kolonom” koja ugrožava bezbednost granica. Zbog toga se na pitanje manjina nije gledalo kao na domaći problem već kao na sredstvo instrumentalizacije sukoba koje podstiče Rusija.

Nastavlja se