Hristos Papustis, grčki ministar za zaštitu građana, optužio je neimenovane države Evropske unije za hipokriziju, pošto su kritikovale Atinu zbog namere da na granici sa Turskom, boreći se protiv ilegalnih imigranata, podigne ogradu dug u 12,5 kilometara. Naivni bi mogli pomisliti da Briselu smeta brutalnost grčke ideje. Poređenja sa ogradom između SAD i Meksika usledila su promptno. Međutim, Evropska komisija izgrdila je Atinu nalazeći da je podizanje barijere mera kratkog daha koja neće rešiti problem s imigrantima.
Na objašnjenje premijera Papandreua da „barijera neće pogoditi građane Turske“ nije bilo reakcija. Kao ni na čin nekolicine Avganistanaca koji su prošle nedelje u Atini sebi zašili usta pošto Grčka ne želi da im da status izbeglica. Istina, Avganistanci ne bi bolje prošli ni u drugim državama EU.
EU antiimigrantskom politikom uporno udara na posledice stanja koje veliki broj ljudi nagoni da iz krajnje nužde i očaja krše zakone bežeći iz svojih u crno zavijenih domovina. Spoljna politika EU koja bi trebalo da doprinese otklanjanju uzroka talasa ilegalne imigracije ostaje hronično nedefinisana.
Požalio se na hipokriziju evropskih kolega i rumunski premijer Basesku. Urgencije Francuske i Nemačke zahvaljujući kojima je odložen prijem Rumunije u Šengensku zonu Basesku je nazvao zaverom i diskriminacijom. S pravom je protestovao, budući da je Rumunija ispunila uslove za Šengen. Podaci Evrostata o prijemu u državljanstvo koje je citirao idu u prilog Rumuniji, jer su „stare“ države članice pasoše podelile znatno većem broju ljudi. Rumunima je dosadilo da budu u magarećoj klupi i da neprestano trpe packe zbog loše ocenjenih reformi. Rumunija nije kriva zbog zbog toga što je navodno prerano primljena u EU. Odnos „velikih“ prema Rumuniji podstiče pretpostavke da je država ušla u „klub“ iz geopolitičkih razloga. Zbog čega, takođe, nije kriva.
Moralnu osudu „starije braće“ – opet Francuza i Nemaca – od kojih su dobili čvrge zbog restriktivnog medijskog zakona doneli su i Mađari. U zakonu, „vadio“ se premijer Orban, nema nijedne odredbe koja odudara od propisa u drugim zemljama EU. A zakon, prema izveštajima novinarskih udruženja, stavlja medije pod političku kontrolu, predviđa drakonske kazne, daje sudovima slobodu da presuđuju na osnovu nejasnih kriterijuma, široko tumači govor mržnje… Dok briselske birokrate analiziraju zakon, Mađarska možda veći pritisak trpi zbog kriznog poreza koji mrsi račune stranim, pre svega nemačkim kompanijama.
Konačno, EU je u nebranom grožđu zbog beloruske „demokratije“. Mislili su, evropski vladari, je li, da se Lukašenko preobrazio kada je pre nekoliko godina oslobodio političke zatvorenike. Pa su ih krvave glave u Minsku onomad silno iznenadile. Zaboravlja se da je EU odnose sa Belorusijom 2008. unapredila paralelno sa zahlađivanjem na relaciji Lukašenko – Putin. Kao što se zaboravlja da su se, uporedo sa demonstriranjem „demokratije“ na decembarskim demonstracijama, dva stara druga pomirila. I sada je za kilavljenje u ponovnom uvođenju sankcija za Lukašenka optužen Berluskoni. Stari Lukašenkov drug.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
