Hladna i topla vatra

Pisac pesme ima osamdeset dve godine. Čekajući da možda vidi ženu koju voli, čekajući, umro je posle dva meseca u Madridu. Tu je i pokopan 1976. godine.

Rodio se u sremskom selu Dobrinci 1894. godine. Na krštenju je dobio ime Slavko, a od oca prezime Vorkapić. Iz sela je otišao u Zemun, gde još kao gimnazista slika pejsaže, izrađuje fantastične kompozicije u vizionarskom stilu. Član je revolucionarnih kružoka Vase Stajića u borbama za kulturno jedinstvo „Srbo Hrvata“. Kasnije ide u Peštu kao učenik slikarske akademije. Školovanje mu prekida Prvi svetski rat. Kao srpski vojnik, u porazu povlači se sa vojskom preko Albanije. Odlazi u Italiju, pa u Francusku. U Parizu pohađa umetničku školu Tijera Bonara. Kao čistač palube na brodu Il de Frans 1920. stiže u Njujork. Ovde pohađa kurseve za filmske snimatelje i pomno prati neme nemačke filmove, oduševljava se filmom “Zora” režisera Murnaua. Uporedo studira filmove Ejzenštajna. Bilo je potrebno da prođe nekoliko godina pa da Slavko Vorkapić uspeo da ostvari svoj prvi film 1927. godine – “Život i smrt holivudskog statiste 9431”. Ovaj film izazvao je veliku radoznalost u Holivudu. Čaplin je bio oduševljen filmom i odmah je preporučio Slavka Vorkapića produkciji Paramunta, koji ga angažuje da umetnički doteruje montažu u njihovim filmovima. Uporedo radi kao montažer za firmu Metro Goldvin Majer.

Ubrzo postaje i profesor na univerzitetima Južne Kalifornije i Los Anđeles. Svoje ideje o vizuelnoj montaži konkretizuje kroz dva projekta – “Šuma šumori” i “Fingalova pećina”. To su bili filmovi bez teksta uz pratnju muzike Mendelsona i Vagnera. Na taj način Slavko Vorkapić je svojim studentima pokazao da je u filmovima najvažnija vizuelna lepota.

Na poziv vlade FNRJ, Slavko Vorkapić dolazi u Beograd 1953. godine, zajedno sa suprugom i sinom Eduardom. Već sutradan po dolasku, on drži prvo predavanje u projekcionoj sali Avala filma.

Meni se odmah dopalo kako izgleda, srednjeg rasta i gotovo uvek malo osmehnut. Da bismo se bolje upoznali sa njegovim idejama o filmu, on nam prikazuje “Život i smrt holivudskog statiste 9431”. Za vreme projekcije ja se „muvam“ sa Vladom Petrićem, pitamo se očima šta je ovo? Zar ovo može u filmu? Evo šta nas iznenađuje. Vidimo u prvom kadru kako se Statista penje uz stepenice, ali taman kada je zakoračio dva koraka, taj se kadar ponavlja i to ne jedanput nego šest puta. Zatim gledamo kako u filmu Statista sedne pa ustane, sedne pa ustane i to smo donekle razumeli kao ideju da će morati dugo da čeka bilo kakav posao u Holivudu. Kasnije, u filmu, Statista se penje na nebo i sreće se sa Bogom, a on, Bog, blago mu rukom briše sa čela broj 9431. Pri kraju filma vidi se sečenje filmske trake, seče se vrat statiste.

Sad ja sebi sečem vrat.

Zamolio sam Slavka Vorkapića, koga već svi od milošte zovemo Mister Vorki, da pogleda snimljeni materijal mog filma “Opštinsko dete”. Posle gledanja pitam – Profesore, ima li ovde materijala za jedan film?

– Nema – dodaje – imate jednu lepu scenu sa onim seljakom kako peva u kolu pesmu – Ja sam ja, Jeremije, prezivam se Krstić.

– Šta mislite, da li da prikažem ovaj film?

– Nego šta, kaže Mister Vorki, poraz će vas naučiti, možda.

Počeo sam da razmišljam o filmovima Mister Vorkija. O filmu “Šuma šumori”, gde se bez teksta prikazuju u vizuelnoj montaži ljubav i mržnja među drvećem. Hteo sam da se osvetim porazu u filmu “Opštinsko dete”, pa sam smislio da i ja napravim jedan eksperimentalni film. Tu ideju sam dobio kada sam na jednom staklu video francuski naslov Atansion fragile – Pazi, ne tumbaj. Imao sam druga snimatelja, Vuka Karanovića, koji je imao kameru. Snimili smo taj film razbijajući ne samo gola stakla nego i ogledala, pa onda i lica koja se ogledaju. Čak smo iskoristili kao staklo jednu ćelu statiste na ovaj način. Mija Aleksić igra berberina i kada stane iznad glave statiste da mu podreže ono malo vlasi na vratu, Mija, iako mu to nisam rekao, povlači prema sebi ćelu statiste i u njoj se ogledne. U stilu Jeremije Krstića jednom statisti dao sam opanke koje na vrhu imaju ugrađeno ogledalo. Zašto? Pa da te opanke sa ogledalom podmetne pod suknju gospođi koja na vašaru jede sladoled. U filmu smo snimili i čuvenu balerinu Dušicu Sifinios dok vežba ispred ogledala i od njene lepote prskaju sva ogledala oko nje. Film smo lako montirali uz muziku Hari Džejmsa, koncert za trubu i orkestar. To je bilo 1953. U to vreme svaki film je bio prinuđen da ide na cenzuru. Nažalost, cenzura je zabranila film zbog upotrebe džez muzike. Film odlazi u bunker i ja, verujući da je cenzura u pravu, nisam se usudio da taj film prikažem Mister Vorkiju. Ja sam taj moj eksperimentalni film video ponovo tek 2013. Slučajno je prikazan van konkurencije na festivalu dokumentarnog filma u Beogradu. Iako film nije bio u konkurenciji, kritičari su ga proglasili za najbolji film na festivalu. Jebiga.

Mister Vorki je nastavio sa svojim predavanjima. U jednom od njih prikazao nam je kako se u domaćem filmu “Dečak Mita” dva glumca sudaraju u dva kadra. “Dečak Mita” je bio film Radoša Novakovića. Zahvaljujući Radošu mi smo dobili prevod Ejzenštajnove knjige snimanja – “Oklopnjača Potemkin”. U isto vreme jedan filmski časopis pisao je o filmu “Život i smrt holivudskog statiste 9431”. Vicko Raspor, filmski kritičar, pisao je kako film Slavka Vorkapića liči na nemački film “Simfonija velegrada”. Ja sam mu u jednom tekstu odgovorio da je film “Simfonija velegrada” snimljen 1928, dok je film Mister Vorkija snimljen 1927. Veći dokaz od toga bila je moja napomena da je film “Simfonija velegrada” dokumentarni film, za razliku od “Statiste”, koji kao film ispituje duhovno stanje glavnog junaka. Mister Vorki se nije obazirao na ovu diskusiju i malo se čudio šta na njegovim predavanjima nema starijih režisera, nema Radoša Novakovića, Gustava Gavrina, Žorža Skrigina, Nikole Popovića. Neki su od njih i imali opravdanja kao Radoš Novaković, koji je pokušao da montira svoj film “Sofka”, a koji je počeo još 1948. Ovde pominjem ovaj film da bi kompletirali našu priču. Naime, Radoš Novaković je imao problem sa glavnom glumicom. Praktično, ona je uzeta za film samo kao lepa žena. Ime joj je Vera Gregović. Ona je za vreme snimanja nekoliko puta bežala. Posle dužeg vremena film je završen. Prikazan, nije se svideo ni publici ni kritičarima. Povodom kritika filma režiser Novaković je izjavio da bi se film razumeo, morao bi se videti bar dva puta. Iz tog filma ostala je i dan-danas izreka – Ćuti kao Sofka. Vera Gregović kao Sofka nije u filmu progovorila nijednu reč.

Slavko Vorkapić prekida predavanja za neko vreme, jer je zbog smrti i sahrane supruge morao na put u Njujork. Kada se vratio, kao da je osetio potrebu da nam praktično dokaže svoje vizuelne tendencije u filmu pa je odlučio da po priči Ive Andrića snimi film “Hanka”. On taj film snima u produkciji Bosna film, Sarajevo. Snimatelj filma je njegov sin Eduard. Glavnu ulogu je tumačila Vera Gregović. Snimanje je počelo 1955. i iste godine film je imao premijeru u Beogradu. Bio sam šokiran kao i većina onih koji su videli njegove eksperimentalne filmove. U tom filmu bila je vrlo dobra fotografija Eduarda Vorkapića. U njegovim kadrovima glavna glumica ličila je na lepotice iz Holivuda. Pričalo se da je snimatelj Eduard Vorkapić osvetljavao u krupnim planovima Veru Gregović tako što je na objektive stavljao svilenu čarapu. To je bilo iskustvo iz Holivuda jer su tako snimani krupni planovi Grete Garbo.

Tišina oko filma Hanka nije sprečila Mister Vorkija da nastavi kao profesor na Akademiji za pozorište i film u Beogradu. Drži predavanja o umetničkom narativu sedme umetnosti. Piše u filmskim časopisima beleške o filmskom zanatu, obrazlažući svoju estetiku da „vizuelni kontinuitet jedne dramske radnje, njen jasan i vizuelan tok iz kadra u kadar predstavlja jedan od glavnih perceptivnih zadataka za reditelja, snimatelja i montažera igranog filma“.

Slavko Vorkapić

58 West, 58, 7A

10019 M.Y. New Jork, USA

U žutom njujorškom taksiju dovezao sam se na napisanu adresu, već davne, 1973. godine. Bogata kuća, pazikuća crnac me vodi prema dvorištu, vidim u dubini gvozdenu kuću, Mister Vorki mi se osmehuje, uvodi me u stan koji se sastoji od jedne sobe veličine bioskopske sale. Zidovi su u gvozdenim okvirima u kojima leže filmovi, knjige, plakati. Velika slova imena s kojima je sarađivao – Viktor Fleming, Žorž Cukor, Van Dajk, Ben Heht, Žilijen Divivije, i pismo Frenk Kapre gde piše – „Hvala ti, Vorke. Uneo si nešto novo i maštovito u film i magiju koja je spasavala loše filmove, iz ličnog iskustva znam koliko si poezije uneo u moje filmove…“

Mister Vorki mi pokazuje njegov i moj fotos. I to čuva? Da, ovaj fotos, Mister Vorki i ja, snimljen je kad sam radio igrani film “Deca sa granica”, po scenariju Vlatka Vlatkovića. Kada je Mister Vorki čuo ovu moju ideju, ponudio mi je da mi snimi jednu sekvencu u filmu i to ovako: neka se deca igraju topovima i tenkovima, ali kada oni počnu da pucaju, umesto granata iz tenkova i topova izlete prema nebu igračke, ptice, leptiri… Ovaj film je prikazan na festivalu u Kanu 1968. Mister Vorki zna da sam ja u Njujorku sa filmovima koji se prikazuju u Muzeju moderne umetnosti. Mister Vorki se nasmeja – znaš li da je u tom muzeju i moj film “Hanka”. Tebi se nije svideo moj film? Ne. Ni meni, kao što mi se nije svideo ni tvoj film “Opštinsko dete”, znam i zašto ti je film bio slab, sigurno si bio zaljubljen u onu lepu glumicu Selmu, bila je Jevrejka. Jeste, voleo sam Jevrejku. Moj slučaj, reče Vorke, voleo sam Hanku. Pitam, film? Ne, nego sam voleo glavnu glumicu Veru Gregović…

Sećanje na nju podstaklo je ideju za novi film, ideju za film o vatri. Heraklit mi je pomogao za neke ideje, rekao je da ima dve vatre, hladna i topla. Hladna vatra razvija srdžbu i izdaju.

Imate li scenario, pitam ga.

Nemam, imam za to pesmu, evo čitaj:

Leteći preko dalekih mora

Svežini gora, sunce bez dima

Božićne sreće naći me neće.

Ako si htela stići me njime.

I zato, adios.

Sa tom pesmom otišao je iz Njujorka. Otišao je u Madrid, 1976. U Madridu je živela žena koju voli Mister Vorki. Ona je odbila da ga primi, i njega i pesmu. Zašto? Zato što je njegova ljubav bila udata za njegovog sina Eduarda Vorkapića.

Slavko Vorkapić umro je u Madridu od srčanog udara, gde je i pokopan.