Hrišćanstvo donosi novo shvatanje ljudskog društva

Dihotomni rimski svet nije bio jedini takav. Jevreji su takođe imali paralelno osećanje društvene kategorizacije svrstavajući sebe u Božji narod, am, a druge narode u gojim ili, kako su ih obično nazvali „gentile“, što je bio prevod latinskog izraza za „pripadnike roda“. Biblija daje dva modela naroda. Prvi, na koji se odnose prevedeni izrazi, jeste gojim (u Septuaginti preveden kao etne, a kod Jeronima kao gentes), a drugi je biološki. Veći deo Knjige o postanku i Izlaska bavi se ovim biološkim korenima porekla. Genealogije i priča o Vavilonu objašnjavaju raznolikost uprkos prvobitnom zajedništvu ljudske rase. Iako u mnogim vidovima slični grčko-rimskom osećanju etnosa, oni se razlikuju u tome što predstavljaju pre poreklo celih „naroda“ nego samo vodećih porodica koje vuku korene od određenih pojedinaca, i tako različite narode Svetog pisma čine homogenijim od onih koje pominje grčko-rimska etnografija. Kao u slučaju varvarskih gentes, pretpostavlja se da je pripadnost gojimu objektivna i nepromenljiva. Gojim iz Svetog pisma, i etne ili gentes klasičnih etnografa, suštinski su identični. Oni pripadaju večitom prirodnom svetu, a ne svetu istorije.
Drugi model je am (koji se prevodi kao laos, populus), koji se odnosi na narod Izrailja i čini konstitutivno telo poput rimskog. Upravo kao što je Romul uzeo multitudo Albana i Latina, i preko zakona od njih formirao narod, tako su isto, preko zakona sa Sinajske gore, potomci Izrailja postali narod Izraela ili Boga. Svi potomci Izrailja neće postati naslednici zakona. Oba su pre konstitutivne nego biološki određene grupe.
Konstitutivna priroda naroda Izrailja ne odražava se uvek u heterogenim knjigama koje čine hebrejske tekstove. U knjigama Ezdra i Nehemija, deca Izrailjaca koja su se oženila tuđinkama, bila su isključena iz redova onih koji su se vratili iz ropstva. Ovde se vidi poreklo sasvim ekskluzivne, biološke definicije izabranog naroda. Ipak, barem kod kasnijih proroka, pripadnost amu nije ograničena na biološke potomke Avrama, Isaka i Jakova. Sinovi Avrama mogu da budu svi narodi koji prihvate zakon, upravo kao što je i populus Romanus bio otvoren za sve.
Hrišćanski pisci kasne antike nasledili su obe, biblijsku i klasičnu tradiciju etnografije. Oni su ih sintetizovali i tako stvorili novo shvatanje ljudskog društva. Hrišćansko Sveto pismo još je više naglašavalo koliko je nebitan nasleđeni etnički, društveni i pravni status. Novi Božji narod nije bio vezan nikakvim tradicionalnim etnicitetom, ili pravnom kategorijom, ili kategorijom roda. Završna Hristova poruka glasi: „Idite i učinite sve narode (etne) učenicima mojim!“ (Matej 28,16), Pavle je poručivao: „Nema tu više ni Jevreja ni Grka; nema više ni roba ni slobodnjaka; nema više ni muškog ni ženskog, jer ste svi samo jedan u Hristu Isusu.“ (Galaćanima 3, 28). Božji narod tako ujedinjuje sve, bez razlike.
Naravno, nisu svi primili ovu poruku Jevanđelja, i do četvrtog veka, hrišćanski mislioci, i sami potpuni Rimljani, i po obrazovanju i načinu mišljenja, morali su da se bave svetom koji je zadržao razlike uključenja i isključenja dugo poznate Jevrejima i Rimljanima. Jeronim, implicitno, u svom prevodu Biblije, i Avgustin, eksplicitno, u svojoj Državi Božjoj, spajaju rimske i jevrejske entografije u jednu.
Etne ili gojim, još uvek su prisutni u obe te etnografije, sa svojim biološkim poreklom, svojim objektivnim statusom, i svojim istorijskim trajanjem. Za razliku od toga, Božji narod, Izraelci iz Starog zaveta i hrišćani iz Novog, poseduju karakteristike naroda iz rimske i jevrejske tradicije. Dok razlika nije uvek jasna u korišćenju terminologije, kako neki sugerišu, crkveni oci videli su građane Države Božje kao konstitutivno izgrađene zajednice koje se, poput onih rimskih i izraelskih zasnivaju na zakonu i ugovoru.
Za Avgustina, treći period sveta, vreme od Avrama do Davida, predstavlja period etnogeneze Izrailjaca. To je vreme izbora, odvajanja Božjeg naroda od gentes, pakta sa Avramom, izgnanstva i izlaska. Kroz ova iskustva i, posebno, kroz ponovljeni zakon na Sinaju, godine lutanja, političkog organizovanja u plemena, i osvajanje Hanaana (Kanana) – rođen je narod Izraela.
Dok je Božji narod upravo savršeni populus, jer se on jedini zasniva na istinskoj pravdi i pravoj ljubavi, Avgustin je voljan da prizna i da svetovna društva takođe pokazuju karakteristike nacionalnosti. Međutim, dok rimska tradicija pravi razliku između Rimljana i ostalih, hrišćanska interpretacija ih smešta, barem teoretski, u istu ravan. Rimski populus, kao i onaj „Atinjana, drugih Grka, Egipćana, ranog asirskog Vavilona i svih ostalih gensa“, bili su istinski populi jer je svaki bio „ujedinjen u bratstvo zajedničkim dogovorom o objektima svoje ljubavi“.
Nastavlja se