I Evropa uči o veri

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Model obavezne konfesionalne verske nastave znači da predmet organizuje i sprovodi crkva ili verska zajednica, da je ona deo javnih škola i da je obavezna za sve đake. Tako je u Austriji ona obavezan predmet, a crkve i verske zajednice su odgovorne za organizaciju i sprovođenje časova i pripremu plana i programa dok nadzor sprovodi država. U Nemačkoj je obavezna, a izučava se rimokatolička i protestantska religija. U određenim pokrajinama postoji opcioni predmet, dok je u Berlinu, Bremenu i Hamburgu uvedena nekonfesionalna verska nastava, što znači da se izučava religija kao predmet opšteobrazovnog tipa, a za njegovu organizaciju nisu nadležne crkve i verske zajednice. Zbog velikog broja migranata, Nemačka uvodi i islamsku veronauku u obrazovni sistem, navodi se u analizi.

Verska nastava je obavezna i u Severnoj Irskoj, na Kipru i u Grčkoj, gde crkva ima važnu ulogu u društvenim i ekonomskim aktivnostima. U Belgiji više od polovine ukupnog broja učenika ide u škole čiji je osnivač Rimokatolička crkva koje imaju konfesionalnu versku nastavu. U ostalim javnim školama ona je obavezan predmet, za koji može postojati alternativa u vidu nastave etike. Španija takođe ima konfesionalni model. Do Ustava 1978. predmet je bio obavezan za sve učenike, a sada je izborni. Izuzetak od obaveznog izučavanja veronauke je Italija.

Nekonfesionalni tip verske nastave prisutan je u Finskoj, koja ima hrišćansku, većinom luteransku versku nastavu. Postoji i alternativni predmet etika, ali ga pohađa mali broj učenika. Švedska ima verski neutralan, nekonfesionalan predmet, koji je obavezan za sve učenike u državnim školama. U Holandiji se, takođe, u javnim školama sprovodi nekonfesionalna verska nastava. Međutim, samo 25 odsto škola u toj državi su javne. Školstvo je decentralizovano i privatizovano, pa privatne, među kojima i crkvene škole, mogu da sprovode konfesionalnu nastavu religije.

Engleska po svom specifičnom ustavno-pravnom i političkom sistemu, ima i posebno regulisanu versku nastavu. Ona je u javnim školama nekonfesionalnog tipa, ali engleska Crkva i druge hrišćanske zajednice mogu da utiču na njen sadržaj. Komiteti, u kojima su predstavnici Crkve Engleske, drugih hrišćanskih zajednica, udruženja nastavnika i lokalne obrazovne vlasti, daju saglasnost na program. Predmet je opštehrišćanskog karaktera i sadrži učenja svih hrišćanskih crkava prisutnih u toj zemlji.

Postkomunističke zemlje Evrope, većinom su razvile konfesionalni model izbornog tipa. Sve su, za razliku od zapadnoevropskih zemalja, posle Drugog svetskog rata imale prekid u izučavanju veronauke u državnim školama. Sa prekidom socijalističke ustavnosti, sa završenom denacionalizacijom, prihvata se i značaj uloge crkve u društvu, pa se ovaj predmet uvodi u škole. Poljska, Slovačka i Rumunija imaju konfesionalni tip predmeta. U Poljskoj je uveden 1999, a učenicima se kao alternativa nudi etika. U Letoniji i Litvaniji sprovodi se konfesionalna verska nastava, a alternativa je takođe etika.

Izborni predmet u Rusiji

Ruska Federacija je od 2000. eksperimentalno sprovodila versku nastavu i zavisila je od dobre volje vlasti pojedinih regiona. Od 2012. ona se zvanično sprovodi u svim školama Federacije. Predmet je izborni i zove se osnovi religiozne kulture i svetske etike. Ima šest modula, a roditelji se opredeljuju za jedan. Pored osnova pravoslavne kulture, predmeti konfesionalnog tipa su i osnovi islamske, budističke i judaističke kulture. Dva predmeta su nekonfesionalnog karaktera – osnovi svetske religiozne kulture i osnovi svetske etike.