I marksista ima jošte živih, čak ih nagrađuju

Mile Lasić Britanski socijal-istoričar, 91-godišnji Erik Hobsbaum (Eric Hobsbawm), ovogodišnji je dobitnik Bohumske nagrade („Bochumer Historikerpreis“), saopšteno je iz Zadužbine biblioteka Rurske oblasti (Die Stiftung Bibliothek des Ruhrgebiets) sredinom jula ove godine. Iza ove nagrade stoje i grad Bohum, Rurski univerzitet u tom gradu, kao i jedna tamošnja bankarska zadužbina (Stiftung der Sparkasse Bochum), zbog čega je i bilo moguće da iznos te nagrade iznosi 25.000 evra. Priznanje se dodeljuje svake treće godine za poseban doprinos, u nacionalnim i međunarodnim sferama, u oblasti istraživanja istorije

Erik Hobsbaum jedan je od onih neortodoksnih britanskih marksista koji su revolucionisali društvenu istoriju

privrednog i socijalnog razvoja. Eriku Hobsbaumu, rođenom u egipatskoj Aleksandriji 1917. godine, a odraslom u Beču i Berlinu, Bohumska nagrada treba da bude uručena 28. novembra ove godine u Bohumu.
Zanimljivo je, opet, što se u obrazloženju za dodelu Bohumske nagrade Eriku Hobsbaumu ističe da je tek danas, 18 godina posle sloma „istočnog bloka“, moguće bez predrasuda odlikovati Hobsbauma, čak i u jednoj Nemačkoj. Ima, međutim, već pojedinačnih gunđanja što se jednom marksisti, socijalisti par excellence, dodeljuje ova ugledna nagrada. U jednoj od takvih reakcija ukazuje se i na tragikomičnost činjenice da s, 20 godina posle propasti socijalističkog projekta u celom svijetu, jednom socijalisti dodeljuje nagrada za životno delo koje je kompletno u znaku propalih ideja.
U obrazloženju dodele Bohumske nagrade Hobsbaumu kaže se, između ostalog, da je on, počev od pedesetih godina prošlog veka uvek iznova davao „važne impulse nauci“, da se nije podvrgao „partijskoj liniji“, kao i da pripada britanskim „neortodoksnim marksistima“, odnosno, autorima koji su revolucionisali društvenu istoriju.
U kontekstu Hobsbaumove komunističke prošlosti i njegovog doživotnog pro-socijalističkog opredeljenja, kao i marksističke doslednosti, treba podsetiti da je već u ranoj mladosti u Berlinu, a zatim na Kembridžu i kasnije u britanskoj armiji, u kojoj se borio protiv Hitlera, došao u dodir s marksistima i komunistima i da su mu postale bliske marksističke i komunističke ideje, te je pristupio KP V. Britanije, iz najdubljih idealističkih uverenja. Ti su detalji iz njegove biografije odlučujuće uticali i na njegovu kasniju recepciju u javnosti, kao i na Hobsbaumovu univerzitetsku karijeru. Uprkos neospornom naučnom ugledu on nije, naime, mogao da dobije „stalnu profesuru“ u vremenima „hladnog rata“, ni na jednom velikom britanskom „istorijskom fakultetu“. Vremena su se kasnije promenila, ali je Hobsbaum sve do odlaska u penziju ostao profesor na Birkbek koledžu londonskog Univerziteta, povremeno gostujući na najuglednijim univerzitetima, između ostalih i na Stenfordu. Dodeljena su mu i brojna priznanja, recimo, „Ernst-Bloch-Preis“ (2000), kao i „počasni doktorati“ širom sveta, nedavno je to učinio i Bečki univerzitet. Tom prilikom postao je i počasni građanin Beča, grada koji su Hobsbaumovi morali da napuste 1933, zbog rasne „nečistoće“.
„Erik Hobsbaum je i internacionalno gledano jedan od najznačajnijih istoričara 20. veka“, obrazložio je dr Klaus Tenfelde, predsedavajući Zadužbine biblioteka Rurske oblasti i profesor istorije na Rurskom univerzitetu u Bohumu. Po Tenfeldeovim rečima, Hobsbaum spada – uz sve drugo – i među pionire empirijskog istorijskog istraživanja oblasti istorije radničkog pokreta, a pre nego bilo ko drugi, on je, 1959. godine, ukazao i na perspektivu socijalne istorije kao „istorije odozdo“.
U službenom obrazloženju dodele Bohumske nagrade Eriku Hobsbaumu zapisano je i da je „Erik Hobsbaum jedan od onih neortodoksnih britanskih marksista koji su revolucionisali društvenu istoriju“. Ukazuje se zatim na „širinu njegovih pogleda“ i „snagu i domete njegovih nalaza“, što je posebno došlo do izražaja u „četvorodelnoj istoriji građanske moderne i njenih, u završnici, propalih ideologijskih izazova“. U delima „Era revolucije“ (The Age of Revolution) iz 1962. godine i „Era kapitala“ (The Age of Capital), iz 1975, naglašava se dalje u obrazloženju, Hobsbaum opisuje pobedu građanskih društvenih poredaka nad tradicionalnim starim režimima (Ancien Regimes). Zatim u delu „Era carstva“ (The Age of Empire) iz 1987, opisuje njihov procvat, ali i početak njihovog kraja, da bi u delu „Era ekstrema“ (The Age of Extremes) iz 1994, pokušao da objasni „zašto su socijalističke društvene alternative – koje je Hobsbaum celi životni vek i s nespornom nadom smatrao i svojim – morale da propadnu“. Uobičajenije je, inače, da se prve tri od četiri pomenute, kapitalne Hobsbaumove knjige svrstavaju u trilogiju o „dugom 19. veku“, a da se poslednja uzima za (ne)uspelu sintezu „kratkog“ 20. veka…
U obrazloženju Zadužbine ukazano je i na Hobsbaumovu direktnu upletenost u dešavanja 20. veka, ali i na njegove „kosmopolitske pozadine“, koje se vide iz biografije. „S njegovim životom i delovanjem, direktno je kao svedok doživeo i uzlete i padove 20. veka, a i obuhvatio ih je u svom spisu“, mudro konstatuju dodeljivači Bohumske nagrade za 2008. godinu.
U Hobsbaumovoj knjizi „Era ekstrema. Kratko 20. stoleće, 1914-1991“ (Hanser Verlag, München/Wien 1995, 783 strane) razlikuju se 19. i 20. vek i po tome što je jedan bio dug, a drugi kratak, što je 19. vek zabeležio i duge faze mira, dok je 20. već u svojoj prvoj polovini uspeo da zabeleži dva svetska rata. Ovo Hobsbaumovo delo, u suštini, nastavak je trilogije „Dugo 19. stoleće“, pri čemu dodeljivači Bohumske nagrade Hobsbaumu i nisu puno pogrešili pominjući knjige „Era revolucije“, „Era kapitala“ i „Era carstva“, u istom dahu s „Erom ekstrema“. Ipak, treba reći da se u prve tri knjige radilo o istorijskom periodu od 1789. do 1914. godine. Po Hobsbaumu, dakle, 20. vek počinje s malo zakašnjenja, u stvarnosti tek s 1917. godinom, ulaskom SAD u Prvi svetski rat i izbijanjem Oktobarske revolucije u carskoj Rusiji, događajima epohe, koji su SAD i SSSR etablirali u dva glavna i suprotstavljena aktera 20. veka. Započet s kašnjenjem završiće već posle sedam decenija, slomom bivšeg SSSR i okončanjem zapadno-istočnog konflikta 1989/1990. godine. Za naše prostore, opet, podjednako važno je što je završio i slomom bivše SFRJ, i ako je takvo što za Hobsbauma tek „slamka među vihorove“, za malo veću fusnotu…
„Kratko stoleće“ se u Hobsbaumovoj interpretaciji deli na „eru katastrofa“ (do 1945), „zlatnu eru“ (do sredine sedamdesetih godina) i „zemljotres“ (osetljiv tek od osamdesetih godina). U prvom delu „Ere ekstrema“ reč je o brutalnostima oba svetska rata, pri čemu se velika pažnja poklanja i miru iz Versaja, koji to nije ni bio, da bi u drugom poglavlju, bila obrađena tema svetske revolucije, odnosno, dešavanja u Rusiji i svetu, a sledeća dva poglavlja posvećena su međuratnim zbivanjima, privrednim i onim drugim, uključujući „slom liberalizma“ i uspon „fašizma“. U petom delu, koji je Hobsbaumu vrlo važan, radi se o velikim i malim savezima između „nasleđa prosvetiteljstva i velikih revolucija“, narodnim frontovima i pokretima otpora, pri čemu je više nego podsticajan njegov zaključak da je u borbi protiv onoga što se zove „fašizmom“ u igri bilo više od postojećeg međunarodnog sastava. Hobsbaumova „Era ekstrema“ završava se, inače, poglavljem o umetnosti i kraju imperija.
Postoje mišljenja među istoričarima da se Hobsbaumu i nije posrećila „uspela sinteza“ istorije 20. veka u „Eri ekstrema“, što ne znači da se radi o nezanimljivom delu, naprotiv. Na nemačkom jeziku, recimo, ovo Hobsbaumovo delo imalo je, pored tvrdo ukoričenih, čak pet džepnih izdanja.
U „Eri ekstrema“ Hobsbaum govori i o „međunarodnom ideološkom građanskom ratu“, pri čemu naglašava tadašnje ideološko zajedništvo Istoka i Zapada, ono koje se manifestovalo protiv fašizma. Uzgred, profesor sa Univerziteta u Bremenu, nemački istoričar Nolte, sasvim drugačijih uverenja od Hobsbauma, koristi sintagmu „građanskih ratova“ za veliki period 20. veka, onaj između 1914. i 1945. godine. Kod nas bi se ova Hobsbaumova shema i Nolteova dosetka mogle mirno provući kroz celi 20. vek, onaj započet „aneksijom Bosne“ 1908. godine, nastavljen atentatom u Sarajevu i kasnijom agonijom Prvog svetskog rata, iz koje će se i iznedriti Kraljevina SHS, a nastaviće se bratoubilačkim klanicama u Drugom svetskom ratu, s autentičnim elementima „građanskog rata“, da bi se okončalo u samrtnom ropcu bivše SFRJ, u zadnjoj deceniji 20. veka.