In memoriam Volfgang Izer (1926 – 2007)

Poznati nemački teoretičar književnosti i anglista, profesor Volfgang Izer, upokojio se početkom ove godine, saopštio je Univerzitet u Konstancu, čiji je Izer bio dugogodišnji profesor.
Volfgang Izer je pripadao najznačajnijim ličnostima nemačke teorije književnosti u 20. veku. Bio je jedan od suosnivača Univerziteta u Konstancu, na kome je predavao od 1967. do svog emeritiranja 1991. Sedamdesetih godina prošlog veka Univerzitet u Konstancu bio je meka najnovijih trendova u teoriji umetnosti i estetici recepcije, kojima je Izer davao odlučujuće impulse. Zajedno sa Hansom Robertom Jausom, bio je inicijator Škole u Konstancu, međunarodnog ugleda, koja je u svoju teorijsku žižu postavila učenje o estetici recepcije i ulozi čitaoca u njoj.
Izer je bio pasionirani teoretičar. Njegovo delo Implicitni čitalac (1972) predstavlja izvanredan dokument o umeću tumačenja baziranom na univerzalnoj teoriji umetnosti. Naslov ove knjige postao je osnovna formula kojom se ispituje stvarnost kroz estetičko opažanje. Umetnički objekti, linearni tekstovi, kao i dela likovne umetnosti ili filma, nude implicitne strukture, koje moraju biti opažene, ukoliko delo računa na uspeh. Odlučujuća kategorija u ovom kontekstu glasi „neodređenost“ ili „prazna mesta“. Izerov programski spis o apelativnoj strukturi tekstova iz 1970. nosi podnaslov „neodređenost kao uslov delovanja književne proze“. Ono što autorovim izborom reči ostane neodređeno, provocira maštu njegovih čitalaca koji, u procesu praćenja teksta, postojano imaginativno „dopunjuju“ ono što nije izrečeno. Time se „akt čitanja“ dinamizuje i ispunjava.
Ono što je danas opšte mesto, značilo je sedamdesetih godina prošlog veka izmenu paradigmi. „Akt čitanja“ je bila nova paradigma u teoriji književnosti koju je autor izložio u članku naslovljenom Apelativna struktura teksta. Shodno Izeru, smisao književnog teksta se konstituiše tek aktom čitanja, kao produkt interakcije teksta i čitaoca. Pod uticajem fenomenološke škole Romana Ingardena i hermeneutike Hansa-Georga Gadamera, Izer je postulirao teoriju o estetičkoj recepciji kao nekoj vrsti kreativne ravnoteže između autora i teksta. To učenje je u mnogim teorijsko-literarnim školama kanonizovano i institucionalizovano.
U poznim godinama Izer je nastavio svoje studije literarne antropologije, koje su svoju sumu našle u knjizi O fiktivnom i imaginarnom iz 1991. „Stvarnost umetničkih dela svedoči o mogućnosti mogućeg“ – glasi jedan postulat Adornove estetičke teorije sa kojom se Izer, kako svojom intelektualnom virtuoznošću tako i smislom ovog postulata, može poistovetiti. I za Izera će literatura postati „panorama onoga što je moguće“.