Katarina Petrović za Danas: Nepristajanje na tišinu jeste sloboda

Knjiga je, kako je istaknuto na promociji, svedočanstvo o radu unutar sistema, pritiscima sa kojima se suočila i odluci da, uprkos riziku po karijeru, ne pristane na ćutanje. Petrović u njoj detaljno opisuje okolnosti u kojima je donela odluku da postane uzbunjivač, reakcije nadređenih i kolega, ali i o vremenu provedenom u pritvoru zbog objavljivanja informacije da je kum predsednika Aleksandra Vučića Nikola Petrović izazvao saobraćajnu nesreću u kojoj su povređene dve žene.

Petrović je za Danas govorila o motivima za pisanje, procesu suočavanja sa sopstvenim iskustvom i porukama koje želi da pošalje široj javnosti.

Šta vas je motivisalo da napišete „Na putu ka slobodi“ i podelite svoju priču sa čitaocima – šta je bio okidač?

Potreba da se zabeleži jedno vreme i događaji koji su se izdešavali u mom ličnom životu, ali i u društvu generalno, u poslednje tri godine. U početku uopšte nije bilo razmišljanja da će to biti objavljeno ili podeljeno sa nekom širom publikom. Ali u razgovoru sa nekim ljudima koji su pročitali i rekli da bi bilo dobro da drugi pročitaju upravo zbog poruke koju nosi sam sadržaj knjige.

Kako je proces pisanja, sećanja i emocije, uticao na Vas? Da li je bilo teško vratiti se na pojedine trenutke?

Zapravo jeste. U tom smislu što sam se ponovo prisećala i proživljavala neke trenutke koji su bili teški. Sa neke distance, verovatno je i s razlogom proteklo vreme da bih bila spremna da to zabeležim, na ovaj način. Bilo je emotivno i tokom pisanja, ali je imalo, čini mi se, i terapeutsku ulogu, u smislu oslobađanja nečega što sam sve vreme nosila u sebi. Kad se podele neke stvari čoveku bude lakše.

U knjizi opisujete događaje koji su vam promenili život na poslu, ali i privatno. Šta biste posebno izdvojili kao ključnu lekciju ili poruku koju želite da čitaoci ponesu?

Poruka koja je možda i najvažnija jeste da je porodica nešto što je najvažnije u životu. Podrška koju imamo iz najbliže okoline, ma šta da nam se događa, da su ti ljudi sa kojima ste rođeni, kojima pripadate na neki način, ipak prvi i jedini, oni koji će vas najviše razumeti. Verujem da nisu svi te sreće da imaju stabilnu i kompaktnu i porodicu i prijatelje, ali mislim da uvek svako od nas ima bar nekog svog koji će da sa njim to sve podeli. Sve što se čoveku dešava, bilo to lepo ili ružno, mnogo je lepše i lakše kad se podeli. Porodica je ključna, ali i sam čin neprihvatanja, odnosno, nepristajanja na tišinu, ne konkretno sada u vezi sa činom koji sam ja uradila nego generalno u životu. Čovek kao socijalno biće ima potrebu da reaguje i da ima svoj stav i mišljenje u vezi bilo čega. To jeste sloboda i to ne treba da nam bude uskraćeno, ma čime se bavili u profesionalnom smislu.

Da li očekujete da će Vaše kolege iz MUP-a pročitati knjigu i kakve reakcije očekujete?

Već sam potpisala nekoliko primeraka za kolege. Znam da će pročitati, mnogi već i jesu. A i koliko god to možda nekome zvučalo neverovatno, mnogi su i plakali dok su čitali knjigu. Naravno, svako će individualno doživeti na svoj način u skladu sa osećanjima i čvrstim stavovima koje zastupa u svom ličnom životu.

Kakve su reakcije javnosti do sada – da li su vaša očekivanja ispunjena?

Premašena su apsolutno. Očekivala sam da će i na promociji biti veliki broj ljudi, ali nisam mogla ni da zamislim takav odziv, čula sam da je čak bilo i onih koji nisu imali mesta da uđu. Ja nisam bila u prilici ni da vidim sve koji su bili prisutni. Redakcija Radara, ljudi iz medija su mi preneli da takav događaj ne pamte i da Dorćol Platz nikad nije bio puniji. Društvene mreže, moj privatni broj, poruke koje dobijam, su možda nešto o čemu nisam ni razmišljala da će uslediti, zaista je neverovatno. Volela bih kad bih mogla svima i da odgovorim i da se zahvalim, ali to je definitivno nemoguće.