INTERVJU Miloš Pavlović: U pobedu studenata uverava me njihova lična žrtva — onaj ko je ušao u borbu, već je odbio da prihvati nepravdu

Zbog napada i hapšenja njihovih kolega koji su tražili procesuiranje odgovornih za pad nadstrešnice i pogibiju šesnaestoro ljudi na novosadskoj Železničkoj stanici, započeli su blokadu fakulteta koja se odmah proširila na sve fakultete u Srbiji, ali i među građanima koji su im dali podršku – blokada je prerasla u najmasovnije proteste i pobunu protiv sistema koji traju već godinu dana, kakvi nisu zapamćeni ne samo u našoj nego ni u savremenoj evropskoj istoriji.

Na godišnjicu ovog datuma za Danas govori profesor Miloš Pavlović, koji je do septembra ove godine, kada je otišao u penziju, bio dekan FDU, i kao podrška svojim studentima, zajedno sa ostalim profesorima, najvažniji učesnik početka blokade i ovih događaja. Pavlović je na FDU proveo četrdeset pet godina, prvo kao student, onda kao asistent i profesor, i u dva mandata kao dekan, a ostaće upamćen i po velikom poštovanju i ljubavi svojih studenata. Pavlović je kendo šampion u japanskom borilačkom sportu, i za svoje studente Kendo, kako ga iz velikog poverenja i bliskosti zovu, i da mogu, kako su objavili pred njegov odlazak u penziju, oni bi ga „birali za doživotnog dekana“.

Prošlo je godinu dana od studentskih blokada koje su započele na Fakultetu dramskih umetnosti. Šta je danas Vaš prvi osećaj kad pomislite na 22. novembar 2024.?

– Kada danas pomislim na 22. novembar 2024, pre svega, vidim ga kao formalni datum početka protesta, ali ne i kao početak same borbe. Uzroci su bili mnogo dublji i nagomilani mnogo ranije, mnogo pre tog 22 novembra. Pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu i neadekvatna reakcija države na ovu tragediju ogolili su sve ono što se godinama taložilo: korupciju, nepoštovanje institucija, odsustvo odgovornosti i pokušaj da se nesreća politički relativizuje.

Možete li da kažete nešto više o tom događaju, što je možda ostalo mimo radara javnosti: kako su taj dan i prva noć blokade protekli na FDU, da li su makar u nekom trenutku ti mladi ljudi bili uplašeni prebijanjem svojih kolega, ponašanjem policije u tom incidentu koja je otvoreno zaštitila nasilnike, hapšenjima studenata tokom ranijih protesta…?

– Tog dana nije bilo ničeg bitno drugačijeg od onoga što je već poznato. Studenti FDU tražili su jedino da se procesuiraju oni koji su napali njihove kolege. Atmosfera je, međutim, bila naelektrisana. Strah je bio realan, ali još veći je bio revolt — zbog policijskog postupanja u Novom Sadu, hapšenja studenta Relje Stanojevića sa Akademije umetnosti u Novom Sadu, i zbog snimka Zarubice koji otvoreno poziva stranačke aktiviste na izazivanje incidenata. U takvim okolnostima strah je postojao, ali nadjačala ga je odlučnost da se nepravdi stane na put. To je bio trenutak u kom su studenti shvatili da neće da pristanu na prikrivanje stvarnosti.

Koje su izazove i probleme tokom dogovora o blokadi studenti videli kao najveće, i šta su bila njihova najčešća pitanja i dileme?

– Studenti su od početka insistirali da sve što rade bude u skladu sa zakonom. Odbijali su da se oslanjaju na nagađanja, poluinformacije ili emocionalne impulse. Najveće dileme ticale su se toga kako da zahtevi budu jasni, precizni, izvodljivi i upućeni na prave institucije. U tome su studenti FDU bili izuzetno dosledni. Kada se protest proširio na druge fakultete i univerzitete, početna pitanja su prirodno prerasla u mnogo širi društveni okvir.

S obzirom da ste tada bili dekan i samim tim i najodgovorniji za studente, šta ste Vi videli kao najopasniji problem: od čega je bilo potrebno da ih najviše zaštitite?

– Kao najveću opasnost video sam pokušaj da se ceo studentski pokret satanizuje. Ako vas najviši nosioci vlasti i medijski aparat iz časa u čas proglašavaju „teroristima“, postoji rizik da neko to shvati kao poziv na nasilje. Spinovi i iskrivljene interpretacije nisu opasni samo spolja — oni mogu da izazovu tenzije i unutar zajednice.

Iako su nastavnici od prvog dana podržali studentske zahteve kroz sve organe FDU, bilo je važno da se čuju različita mišljenja bez narušavanja međusobnog poverenja.  Dodatni rizik predstavljala je činjenica da je FDU javna ustanova, finansirana od istih organa čiji se rad dovodio u pitanje, što ga je učinilo vidljivom metom revanšizma. Na kraju, to se i dogodilo.

U ovih godinu dana studenti su pokazali nezapamćeno jedinstvo, pamet, snagu, hrabrost, žrtvu, maštovitost i spremnost da se do kraja bore za svoje zahteve i promenu sistema na miran, gandijevski način. Da li ste prepoznavali vrednosti koje nosi ta generacija mladih ljudi i pre ovih protesta, ili su možda studenti i Vas, kao i mnoge naše građane, u nečemu ipak pomalo iznenadili?

– Živimo u vremenu u kojem negativne vesti dominiraju, pa nas svako iskreno, zrelo i hrabro delovanje prijatno iznenadi. Studenti su od prvog dana razumeli da se bore za bolji sistem, a ne za smenu pojedinačne vlasti. U centru te borbe uvek je lična žrtva — odricanje od udobnosti, mira, a, često, i sopstvene bezbednosti. To duboko razumevanje da se bore za društvo sa funkcionalnim institucijama, a ne za političku smenu, bilo je, po meni, najveće iznenađenje i najveća vrednost njihovog pokreta.

Koliko Vas danas ispunjava ponosom što su blokade studenata krenule upravo sa FDU?

– Ne čini me ponosnim to što su blokade počele baš na FDU — bunt bi se ionako dogodio, jer je društvo bilo naelektrisano. Ponosim se time što su naši studenti i nastavnici pokazali zrelost, dostojanstvo i integritet. Tražili su samo ono što je u svakoj uređenoj državi elementarno: institucije koje funkcionišu i odgovornost za zloupotrebe. Ako vlast to ne može da obezbedi, jedino rešenje su pošteni izbori. Ako uopšte postoji nešto što budi osećaj ponosa, onda je to činjenica da su mladost i struka zajedno pokazale integritet, a to je danas retkost.

Studenti su svojim akcijama oduševili i nas, i region, i levičarski opredeljene evropske sociologe, pokrete, radničke sindikate…Interesovanje za njihov pokret širi se svetom – nedavno su studenti na Univerzitetu Standford, svojom inicijativom kroz onlajn panel razgovor čuli njihova iskustva, smatrajući da model borbe studenata u Srbiji protiv sistema treba da preraste u globalnu akciju. Šta Vi smatrate najvećim uspehom naših studenata u ovih godinu dana, i šta je ono ključno i najvažnije što je donela njihova pobuna?

– U širem kontekstu, studenti su pokazali da problemi sa kojima se mi ovde suočavamo nisu lokalni već globalni. Težnja da se ljudi pretvore u pasivne konzumente, bez kritičkog odnosa prema stvarnosti, postoji u dobrom delu sveta. Najveći uspeh naših studenata je u tome što su pokazali da je moguće odupreti se takvom modelu: mirno, promišljeno i dosledno. Pokazali su da mladi mogu jasno da artikulišu šta žele — funkcionalne institucije, istinu, pravdu i dostojanstven život.

Kako komentarišete strahovitu odmazdu vlasti prema kulturi i obrazovanju?

– Kada vlast nema odgovor na stvarne probleme, pribegava pritiscima i kažnjavanju — to su obrasci svakog autoritarnog sistema. Zato ova odmazda prema kulturi i obrazovanju nije iznenađenje. Kada institucije umesto dijaloga izaberu represiju, to je znak slabosti, a ne snage. U svakoj borbi mora se biti spreman na žrtve — lične i institucionalne — ali to mora da zna i druga strana: što je naša žrtva veća, veće su i posledice po njihov sistem, pa i po svakog pojedinca koji je svesno učestvovao ili pristajao na njegovo održavanje. Kultura i obrazovanje su poslednje linije odbrane jednog društva; napad na njih je dokaz da vlast gubi oslonac.

Među nezapamćenim skandalima je i nedavno osnivanje Fakulteta srpskih studija u Nišu, a da pozitivno mišljenje nisu dali ni Univerzitet ni Filozofski fakultet. Šta to zapravo znači, i o čemu nam govori ovo narastajuće nasilje i represija?

– Osnivanje Fakulteta srpskih studija bez saglasnosti relevantnih institucija jasno pokazuje da se procedura i zakon više ne poštuju. To je politički, a ne akademski čin. Kada vlast zaobilazi struku, ona time priznaje sopstvenu slabost. Možete formirati novi fakultet, ali ne možete formirati akademsku vrednost bez stvarnih stručnjaka. Ovo je samo još jedan dokaz da se institucije sistematski urušavaju.

Ostao je upamćen Vaš nastup na RTS – u u januaru ove godine, kada ste novinare javnog servisa zbog manipulativnog izveštavanja pozvali na profesionalnu i moralnu odgovornost. U ovih godinu dana organizovani su brojni protesti studenata i građana, ali je RTS sada u čak potpuno ogoljenoj službi vlasti. Da li je „oslobođenje“ RTS -a ključno, i šta je činiti ako do toga ne dođe, a studenti i građani zahtevaju pravedne izborne uslove i hitno raspisivanje prevremenih izbora?

– Regulisanje medijske scene ključno je za svako demokratsko društvo. Bez medija koji deluju u javnom interesu nema informisanih građana, fer izbornih uslova ni stvarnog nadzora nad vlašću. Kontrola medija postoji svuda u svetu — razlika je samo u tome ko je vrši i u čijem interesu. Negde je to krupni kapital, negde političke strukture, a najčešće kombinacija oba. Zato je ideja “potpuno slobodnih medija” često samo floskula; realni ideal su mediji koji imaju profesionalne standarde i građani koji informacije tumače sa kritičkom distancom. I društvene mreže mogu biti korektiv, ali i prostor za manipulacije i širenje neproverenih sadržaja.

U tom kontekstu, „oslobođenje“ RTS-a nije politička simbolika, već pitanje zdravlja čitavog društva: javni servis mora da služi svim građanima, a ne jednoj vlasti. Ako do toga ne dođe, građani i studenti s pravom mogu da traže pravedne izborne uslove i prevremene izbore. To je jedini demokratski mehanizam za ispravljanje sistema koji je izgubio ravnotežu. Jer bez nezavisnih medija nema ni nezavisnih građana — a bez toga ni izbori ne mogu biti zaista izbori.

Iako vlast manipuliše sa datumom raspisivanja izbora, pripreme su, kako vidimo, već u jeku. Možete li da pretpostavite u kom trenutku će izbori ipak biti raspisani?

– Ne želim da licitiram datumima. Da se vlast sprema — više je nego jasno. Evidentan porast fiktivnih prijava birača u Čačku, Valjevu i drugim gradovima pokazuje da se izbori ne pripremaju kao fer nadmetanje, već kao tehnički proces u kojem se rezultat obezbeđuje unapred. Zato izbori neće biti raspisani dok vlast ne proceni da je spremna na sve mehanizme koje planira da upotrebi. Zbog toga je borba za uslove važnija od samog datuma.

Da li studente i građane, kako smatraju neki politički analitičari, od potpune eskalacije mnogo strašnijeg i surovijeg nasilja policije brani samo to što vlast zbog organizacije Expo-a ne sme da izda takvo naređenje?

– Vlast izbegava masovno nasilje, pre svega, zbog straha od međunarodne reakcije — pogotovo u kontekstu Ekspo-a, gde joj je neophodan imidž stabilnosti. Ali to ne znači da nasilja nema. Postoje pritisci, pretnje, pojedinačna prebijanja i privođenja, samo van domašaja kamera. To je prepoznatljiv obrazac autoritarnih sistema — spolja mir, iznutra pritisak. Studente, dakle, ne štiti dobra volja vlasti, već strah vlasti od svetske javnosti. Ali, ni to ne znači da je nasilje nestalo — samo je manje vidljivo, a upravo je to, ponekad, i najopasniji oblik.

Po nekoj Vašoj proceni, koliko će još dugo trajati protesti, i šta je ono što vam uprkos svemu uliva optimizam da će studenti uspeti da pobede?

– Teško je prognozirati trajanje protesta. Zavisi od toga koliko je vlast spremna da u odbrani svoje pozicije žrtvuje državne resurse i gurne zemlju na ivicu sunovrata. To joj je lako, jer oni koji odlučuju odavno su sebe i svoje najbliže obezbedili sredstvima iznetim iz zemlje, pa ne osećaju cenu svojih postupaka kao građani koji ovde žive. Protesti se, međutim, ne mere danima nego istrajnošću.

Optimizam mi uliva zrelost studenata, njihova doslednost i vrednosti na kojima insistiraju. Ali, i njihova spremnost na ličnu žrtvu — onaj ko je ušao u borbu, već je odbio da prihvati nepravdu. A studentima ide u prilog ono najjednostavnije i najmoćnije — vreme je na strani mladih. Zato verujem da će pobediti — možda ne brzo, ali sa rezultatima koji će doneti stvarni pomak.

Dekan, na ponos svojih studenata, bivših i sadašnjih

Vaši studenti su o vama objavljivali: „Naš dekan, na ponos svojih studenata, bivših i sadašnjih, kao kendo majstor, zna da je mač šinaji nezaustavljivo oružje u pravim rukama. Sada to znaju i RTS vesti“, a pred vaš odlazak u penziju da bi vas oni, „da mogu, birali za doživotnog dekana“. Kako doživljavate ove emocije i poštovanje koje, koliko se sećamo, nije doživeo ni jedan dekan na nekom fakultetu?

– Takve reči, naravno, prijaju svakom nastavniku. Lepo je znati da su studenti prepoznali nameru i trud. Ali dokle god traje ova borba, ne doživljavam to kao ličnu pobedu, nego kao potvrdu da su ideje koje mi zastupamo prepoznate. To nije podrška upućena meni kao pojedincu — ona pripada ideji kojoj smo posvećeni. Zato sam zahvalan, ali i oprezan: pohvale su lepe, ali borba još traje, a njen cilj nije ničija sujeta, već uslovi za dostojanstveni život i rad budućih generacija.