Isključite dozimetar, nervira radnike

Tvrtko Vujić: SVEDOK PAKLA (10)

Knjiga mađarskog novinara i reportera mađarske TV 2 Tvrtka Vujića „Svedok pakla“ (Izdavač: Forum Novi Sad, doo Magyarszo; s mađarskog preveo: Vladimir Popin) potresno je svedočanstvo o posledicama černobiljske katastrofe. Delove tog nezaboravnog putovanja kroz opustošene predele i susreta sa neobičnim ljudima objavljujemo uz dopuštenje izdavača.

Oko njega dizalice i bageri pretvoreni u staro gvožđe. Blok broj tri je zgrada sastavljena od delova, a po njenom krovu protežu se visokonaponski vodovi prema drugim reaktorima. Pošto je u okolini zemlja zamenjena betonom, dozimetar pokazuje svega 1,6 mikrosiverta, ali mi ipak nismo mirni: već smo stigli do ukupno trideset pet mikrosiverta. Pod Volođinim vođstvom brzo ulazimo u portirnicu gde našu grupu očekuje službenik u plavom mantilu. Vojnici sa tanjirastim šapkama koji paze na ulaz sumnjičavo posmatraju našu kameru, čak i spremačica koja upravo pere pod bulji u nas sa takvim interesovanjem kao da smo došli sa neke druge planete. Posle upoznavanja i popunjavanja nekoliko zvaničnih papira, polazimo pod vođstvom onog čoveka u plavom mantilu. Naši koraci odjekuju u akustičnom hodniku. Ispod niskog plafona zgusnuo se zagušljivi vazduh, u uskom prolazu osećam se malo kao kapetan Nemo dok se kreće po Nautilusu koji luta morskim dubinama. Pod svetlošću jedne žmirkave neonske sijalice stižemo do kliznih vrata. Vrata ne funkcionišu, a iza njih prolaz zatvara jedna debela kartonska ploča. Ulazimo u malu prostoriju gde nas dočekuju dva druga službenika. Počinju da mere našu ozračenost, a potom nam naređuju da se skinemo goli i daju nam specijalno zaštitno odelo. Čak i na stativ kamere navlače neku gumu.

– Jesi li dobro? – pitam Gabora.

– Meni je svejedno – odmahuje.

Polazimo prema novim hodnicima, a pored nas prolaze ljudi u belim mantilima. Kod jednog skretanja iznenada se oglasi dozimetar. Pojačam zvuk, instrument neprekidno pišti. Nekoliko zaposlenih uplašeno podigoše glavu. Onaj u plavom mantilu zastaje, okreće se prema meni i posmatra me sa neskrivenim prezirom.

– Isključite ga! – naređuje. – Nervira radnike.

Instrument podešavam da ne daje zvučni signal. Volođa kaže da smo verovatno blizu bloka koji je eksplodirao. Reaktori broj tri i četiri su, naime, odvojeni samo jednim tankim zidom. Pitam ga da li su ljudi koji ovde rade uopšte načisto na kako opasnom mestu rade? Volođa širi ruke i sleže ramenima. Onaj u plavom mantilu, posle malopređašnje scene sa pištanjem aparata, iako prividno zauzet otvaranjem sve novih i novih vrata, neprestano me namrgođeno posmatra. Po njegovom raspoloženju vidim da bi se najradije obrecnuo na mene: „Nestani odavde i jednom zauvek se mani ovog njuškanja i špijuniranja, jer to ugrožava naš položaj!“

U hali sa turbinama glavni inženjer nas dočekuje širokom gestikulacijom. Hajde sad, iz Kijeva su mu naložili da sa nama bude veoma pristojan. Zove se Semjon Vasiljevič i odgovoran je za bezbednost radnika. Preko kamera posmatra hodnike i hale. Daje nam jedan minut da napravimo snimke. Gabor snima turbine. Navodno, sve izgleda tačno onako kako je bilo i u bloku broj četiri. – Svakog jutra voz dovozi radnike iz Slavutiča, koji je udaljen pedeset kilometara – kaže Vasiljevič.

– Zar nije preterano opasno raditi ovde? – postavljam mu pitanje.

– Nemamo drugog izbora, nema drugih radnih mesta. A ni plate nisu loše. Prosečna plata u Ukrajini je dvesta hrivnji. Ja dobijam sedamsto pedeset hrivnji. Dobro živim. Uz to imam i dve nedelje odmora mesečno. Tako imam i dovoljno vremena za moje troje dece. Recite, gde bih još mogao to da postignem! Gledam unaokolo, opustošenost je užasavajuća. U ono vreme sovjetski listovi su o černobilskom kompleksu reaktora pisali kao o atomskoj centrali opremljenoj najsavremenijom tehnikom na svetu. Ako je to i bilo tako, danas nije mnogo ostalo od toga sjaja. Na hromiranom komandnom zidu vide se plastične poluge, a svaka druga je polomljena. Veći deo slova iznad tastera na komandnoj ploči je otrcan, a staklena ploča na mernim instrumentima je ispucana.

– Ne bojite se da bi eventualno ponovo moglo doći do tragedije? – pitam Vasiljeviča. Odgovara podrugljivim osmehom. Glavni inženjer samouvereno pokazuje prema jednom sigurnosnom ventilu. – Od ovoga ne postoji na svetu savršeniji – odgovara odlučno. Gledam ga u oči. Vidi se da, ne samo što to tvrdi, već tako i misli.

Nastavlja se