Iskrivljavanje realnog sećanja na tamne strane titoizma

Todor Kuljić: SEĆANJA NA TITOIZAM: DUGE SENKE PROŠLOSTI (2)

Evropeizacija ne podrazumeva samo usaglašavanje raznovrsnih aspekata sadašnjih režima nego i doterivanje u korak njihovih slika prošlosti. Kakva je slika Tita u ideologiji obnovljenog kapitalizma i unutar procesa ujednačavanja pamćenja koji nameće EU? Koji akteri nameću novu hegemonu sliku bliske prošlosti? Domaće političke elite u udžbenicima istorije svakako konstruišu prošlost u skladu sa vlastitim interesima, ali u tom naporu sve više moraju da vode računa i o zahtevima EU. Iz šire neobjavljene studije Todora Kuljića „Sećanje na titoizam: duge senke prošlosti“ objavljujemo odeljak koji se osvrće na to kakvu sliku socijalizma traži EU i kakav je odnos struktura moći i novog kolektivnog pamćenja koje EU sve otvorenije propisuje.

Sećanje jeste, doduše, odmah postalo antikomunističko i antijugoslovensko, ali se krivica svaljuje na domaće komuniste internacionaliste, na bivše bratske nacije i na Jugoslovene, a ne na „sovjetske okupatore“. I ovde je odmah postala upadljiva asimetrija između sećanja na žrtve i zaborava dželata. Tito je kod svih nacionalista i antikomunista proglašen za dželata, ali priznate žrtve titoizma 1990-ih nisu postali oni koji su to odista u najvećoj meri i bili (logorisani informbirovci), nego su kao ključne žrtve iskrsli likvidirani kvislinzi i hapšeni nacionalisti. Ovaj proces revizije je ipak za vreme Miloševića u Srbiji tekao sporije. Svuda su nacionalisti na vlasti, ali i ne manje nacionalistički usmerena opozicija, krojili vlastitu asimetriju u novom službenom sećanju koja se nije podudarala sa realnim stradalnicima od titoizma. Pa ipak, Zapadna Evropa nije prihvatila provalu sećanja na žrtve nestalog socijalizma, već su ove dospele u centar nacionalnog pamćenja samo kod bivših članica lagera. Ovde je kultivizacija vlastitog statusa žrtve tekla u znaku antikomunizma i antisovjetizma, što najbolje pokazuju novi antikomunistički muzeji. Zbog upadljive asimetrije u sećanju, Alajda Asman, misli da su Holokaust i Gulag danas čak dva napeta žarišta sećanja koji sprečavaju stvaranje jedinstvene evropske kulture sećanja. Za razliku od istoka Evrope, gde je aktuelno antikomunističko pamćenje nadmoćno nad antifašizmom, na zapadu prevladava vrelo pamćenje nacizma i hladno pamćenje komunizma. Istu asimetriju je Čarls Majer, direktor Centra za evropske studije na Harvardu, uporedio sa sličnom pojavom u nuklearnoj fizici. Dok vrelo pamćenje nacizma ima, nalik plutonijumu, dugo poluvreme raspada u istoriji, dotle hladno pamćenje komunizma ima, slično tricijumu, kraće poluvreme. U bivšim zemljama sovjetskog lagera situacija je obrnuta. Ovde obnovljeni nacionalizmi ne mare mnogo za antifašizam jer ga smatraju službenom ideologijom komunista. I na Balkanu je danas odnos hladnog i vrelog sećanja bliži istočnoevropskom obrascu jer je normalizovani nacionalizam bliži anti-antifašizmu nego antifašizmu. Zbog srodnosti nacionalizma i fašizma u Jugoslaviji nije bilo antifašizma u građanskom ratu, niti na uzavrelim predizbornim mitinzima 1990-ih. Daleko upadljivi su bili antikomunizam, antijugoboljševizam, antiustaštvo, antičetništvo i antiturcizam. Svuda je na prostoru bivše Jugoslavije rat ohladio antifašizam, a proključao je šovinizam i antikomunizam. Poslesocijalistički antikomunizam nije isticao prosovjetske žrtve sa Golog otoka nego druge žrtve titoističke represije, nacionaliste i kvislinge. Nije se smelo dozvoliti da se relativišu nacionalne žrtve, pa zato sećanje na stradanje mahom komunista na Golom otoku i nije emocionalizovano niti politički instrumentalizovano. Informbirovci nisu viktimizovani jer su izraziti prioritet imali stradalnici vlastite nacije. Između ostalog i ova okolnost iskrivljava realno sećanje na tamne strane titoizma.

Slično Balkanu, ni u današnjoj Rusiji simboli sećanja nisu Holokaust ni Gulag. Paradoksalno je da Rusi, oslobodioci Aušvica, ne obeležavaju 27 januar, nego 9. maj. Rusi ne obeležavaju Holokaust, simbol masovnog uništavanja Jevreja, nego konačnu pobedu Crvene Armije nad fašizmom. Ali i ovde dolazi do nacionalizovanja prošlosti jer su ruske žrtve potisnule žrtve SSSR-a. Naravno da EU nije kadra da nametne Dan Holokausta kao centar sećanja Rusiji, ali na to može da prisili manje evropske zemlje. Središnje praznične tačke sećanja sve više odražavaju danas u Evropi odnos političkih snaga, stupanj samostalnosti i vazalnosti njenih država.

Toni Džad je još početkom 1990-ih upozorio da najveća prepreka ujedinjenju Evrope nisu napetosti sadašnjice nego sukobljene prošlosti. Naoružana prošlost je u raspadu Jugoslavije samo brutalno potvrdila njegovu dijagnozu. Otvoreno je pitanje da li oprečne slike nacionalnih prošlosti uopšte dozvoljavaju čvršću vrednosnu integraciju EU. Tek početkom našeg veka evropski političari su postali svesni integrativnog značaja prošlosti, pa su ubrzano prišli njenoj unifikaciji katkad koristeći i diktat zajedničkog pamćenja. Pojačan je napor za utemeljenjem jedinstva preko prošlosti. Sve su vidljiviji napori EU da se zajedničke vrednosti i ciljevi nađu i u prošlosti. Kao ni drugi, ni evropski identitet ne može opstati bez kontinuiteta, odnosno bez doteranog, ako ne i ujednačenog evropskog kolektivnog pamćenja.

Nastavlja se