Istorijska iskustva Srbije sa vojnom neutralnošću „ne govore protiv ovakvog statusa“, objašnjava za Danas istoričar Čedomir Antić. Kako kaže, pitanje je da li neka država može da održi takav status, kao i šta joj on donosi i kolika je njegova cena.
– Tokom svoje novovekovne istorije Srbija je nastojala da stekne državnu nezavisnost i ostvari nacionalno oslobođenje i ujedinjenje. Njeni ciljevi i težnje bili su u potpunosti moderni i u duhu tog vremena. Srbija i ostale balkanske države bile su okružene velikim silama koje uglavnom nisu podržavale njihove nacionalne i demokratske težnje. Neke od njih imale su interes da uskrate Srbima i drugim balkanskim narodima njihova prava. Tokom postojanja autonomne kneževine (1815-1878), Srbija nije imala pravo da vodi samostalnu spoljnu politiku. Ipak, kada je Osmansko carstvo ratovalo, Kneževina Srbija nije imala obavezu i da ratuje na njegovoj strani. Pitanje statusa postalo je posebno aktuelno onda kada su Osmansko carstvo, Francuska, Velika Britanija i kasnije Pijemont, 1853. godine zaratile sa Rusijom. Kasnije će ovaj rat postati poznat kao Krimski rat. Tako su se u međusobnom ratu našli „protektorka“ Srbije (Rusija) i njen „sizeren“ (Osmansko carstvo). Na Srbiju je vršen veliki pritisak da se svrsta u ratu koji je počinjao. Srpska vlada je, međutim, tvrdila da je kneževina neutralna. Tako je uspela da neformalno proširi autonomna prava države, a nekako je izbegla i stranu okupaciju koja je pogodila druge tri države regiona – Vlašku, Moldaviju i Grčku – ukazuje Antić.
On dodaje da su Srbija i Jugoslavija pokušavale da se koriste sukobom među velikim silama. Prema njegovim rečima, što je velikih sila bilo više, njihovi interesi bili su dublje suprotstavljeni, a snage u većoj meri izjednačene, pa su time Srbija i druge male države Evrope i sveta bile u boljem položaju.
– Srbija je posle sticanja nezavisnosti 1878. godine morala da se svrsta uz Austrougarsku, ali se kasnije približila Rusiji, svojoj staroj saveznici, i Francuskoj. Nastojala da ostvari Balkanski savez ili kasnije Balkansi pakt – 1867, 1912, 1934, 1953, uspeh ovih nastojanja bio je različit, ali su sva ona bila kratkog veka. U svetskim ratovima Srbija je stajala na strani Antante, odnosno saveznika, ali su njena prava i položaj često bili nedefinisani i sporni. Recimo, u Prvom svetskom ratu Srbija je zajedno sa Belgijom imala poseban status saveznice, ali nije bila ravnopravna članica Antante – kaže Antić.
Istoričar Antić kaže da je posle Drugog svetskog rata Jugoslavija samo tri godine stajala uz SSSR i njegove satelite, a da je kasnije, posebno od 1961. godine, počela politika „nesvrstanosti“. „Uprkos koketiranju sa SAD i SSSR, nesvrstanost je bila nekakav oblik neutralnosti“, navodi Antić.
Ovaj tekst je nastao u okviru Projekta istraživačkog novinarstva u saradnji sa Ministarstvom kulturePratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
