Davno je, mereno ovim gustim vremenom, izašao Draškovićev roman Isusovi memoari (Laguna), ima već godina. U međuvremenu su se rasuli prateći prikazi, komercijalne poruke, knjiga se svakako namestila kako valja među čitalaštvom, koliko je i kakvog ga ovde ima, bolje reći kakvo je preostalo.
Tako je prestala svakako većina razloga iz kojih se sve obično knjige kude ili hvale, a čini se, razlozi su baš takvi da se svaka uglavnom hvali. Inače, u protivnom, prikazi kanda ne bi ni izlazili. Rasterećenom od toga, potpisniku ovih redova ostalo je samo jedno opterećenje – obećanje samom sebi da će se na roman osvrnuti, vreme prolazi, kopče sa povodom su sve trošnije, ali zato raste mučan osećaj da neku zamisao ostavljamo nedovršenom. Što je opaka mučnina u okruženju svakojake nedovršenosti.
Izgleda da je baš iz te neudobe iskrslo rešenje i odgovor koji će ovde namerno, intrigantnosti radi, biti objašnjen sledećim najuopštenijim pitanjem: da li pozitivna evolucija političkih pogleda može biti potka dobrog književnog dela? Dakle, da li se priključenija glavnog Drašovićevog junaka Veljka Vujovića, nimalo slučajno nadimkom Isus, hromog od detinjstva mistično dobrog fotografa, potom fotoreportera mogu i drugačije čitati. Izvan zapažanja o veštom fabuliziranju, pitkoj književnosti, sa kao i uvek među prste dodatkom pamfleta, dobrim dijalozima, dubinskom poznavanju čvornovatih ljudi iz krgave Hercegovine, znalački ispredanim nitima legendi i folklora pri čemu uverljivo deluje i autorovo čitanje znakovlja sa neba, poruka koje nose troglave zmije…
I bez ikakvog nasilja nad narativnim tokom, drugo, ili bolje, drugačije čitanje ovog dela izdašno pokazuje da je ova mogućnost svesno ili nesvesno ponuđena, a da i takvo čitanje ovaj roman u kome ima politike, ni na ovaj način ne čitamo kao politički. Već kao jednu priču o (doduše idejnom) sazrevanju glavnog junaka, ali da se ne lažemo, i samog autora. Dok, naime, veoma primetne refleksije na sopstvene iluzije, zablude, (zlo)upotrebljene naivnosti u memoarsko-političkoj knjizi Meta ne izlaze iz okvira političke publicistike, ova Draškovićeva nit, primetna i u menama političkog i programskog delovanja, u Isusovim memoarima data je prijemčivo i literarno opravdano kroz do nadnaravosti neobične doživljaje hromog Isusa.
Životopis Isusa Vujovića, njegovi susreti i sukobi sa ljudima, drugim junacima memoara zapravo istovremeno postaje svojevrsna lestvica na čijoj se svakoj novoj prečagi prepoznaje poneka društvena i ljudska zabluda kojih je en gros bivalo poslednjih decenija a na koje je i autor pokušavao da daje odgovore u kojima su jedni prepoznavali evoluciju, drugi sazrevanje, treći prevrtiljivost…
Intimni duhovni i racionalni sukobi i drame proistekle iz njihovih sudara Veljka Vujovića koji se i sam hromo uspinje tim lestvicama to samo plastično i književno uverljivo potcrtavaju – od zabludno-prevratničkog idealiizma pod suzavcima 9. marta 1991. kad Veljko prvi put fotografiše dramu, ali i upoznaje štab prevrata, preko prepoznavanja podlaštva navodnih prijatelja iz službi, pa potom i upoznavanja sa službama kao sistemom, užasne stvarnosti ratnih sukoba zaodevene u prihvatljivu propagandu, krhkih iluzija o međunacionalnoj harmoniji, pljačkaško-prevarne uloge dobrovoljačkih snaga, do prljavih igara pojedinih starešina JNA, sukoba generacija, prirodnog prerastanja komunista u nacionaliste s Rusijom u srcu. Sve, dakle, što je od vremena do vremena bila i autorova politička platforma kojom je uzaludno i uz nerazumevanja pokušavao da objasni čireve na leopardovoj koži – sve dakle to Veljko Vujović, zvani Isus doživljava na mikro planu svog čudopisnog ličnog života. Dok su sižea drugih Draškovićevih knjiga čitaoca više vodila putevima stvarnih ili izmišljenih života glavnih junaka, ovde je reklo bi se život glavnog lika sazdan po etapama kojom se krunila bivša zemlja. A autorova pozicija je udvostručena i time što je on osim što vodi radnju i Maksim, jedan od njenih likova, pa se i tu u tom ponuđenom, a nepostojećem dijalogu može zavirivati u njegove dileme. Koga njega – Maksima ili autora. Poptisniku ovih redova Isusovi memoari najviše liče na autora možda zato što ih je video kao putokaz i šifru kako mu je Vuk lično vremenom, od pisca Sudije i Noža, koga je uz sve rizike valjalo podržavati, početkom 90-ih bio neprihvatljiv da bi tokom njih ponovo postajao prihvatljiv.
Isusove (pro)mene, tako postaju i naše ili ih bar uz njih lakše objašnjavamo.
I, nije svako drugo čitanje uzalud!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
