foto (BETAPHOTO/MEDIJA CENTAR BEOGRAD)„Rođen sam u građanskoj, sekularnoj i nekomunističkoj porodici lekara, u kojoj nije bilo članova partije,“ kaže za Danas fizičar Ivan Videnović. Za rubriku „Ljudi, sećanja“ Videnović seća se detinjstva i perioda iz škole gde „neke nastavnike pamti po diskriminaciji dece slabijeg porekla i uspeha“, ali i velikih protesta studenata i koalicije „Zajedno“.
Moj opšti odnos prema prošlosti je takav da ne žalim ni zbog čega. U velikoj meri je moj život bio određen izborima i prekretnicama koje su bile jasne. Nisu bile uobičajene, ne događaju se baš svakom i imaju svoju cenu koju s mirom prihvatam i plaćam, ali je ispravan put uvek bio jasno iscrtan. Žalio bih danas da nisam napravio te izbore.
***
Pripadam bumerskoj generaciji koja je imala sreću da pokupi najbolje iz odrastanja u kasnoj fazi socijalizma u Jugoslaviji, i da se potom bori protiv njega. Ono što je nastupilo nakon socijalizma toliko je užasno i sramotno da je logički izlišno porediti nepravde jednog i drugog sistema. Jugoslavija je bila nepravedna i zaostala država, ali nas je srpski nacionalizam – to olinjalo i očerupano strašilo, ubedljivo najneuspešnije u postkomunističkoj Evropi, pretvorilo u nakaze i čudovišta.
***
Rođen sam u građanskoj, sekularnoj i nekomunističkoj porodici lekara. Namerno koristim ovu reč jer ne mogu, kao što je moderno, izmišljati nekakav porodični antikomunizam, iako jesmo bili žrtve komunističke otimačine imovine posle rata. U mojoj porodici nije bilo članova Partije, ali nije bilo ni aktivnog političkog angažovanja i suprotstavljanja režimu, ni disidenata, ni golootočkih robijaša. Jednostavno, vladajuća nepravda i nedemokratičnost je prihvatana sa prezirom i distancom.
***
U sećanju na školovanje u prvi plan mi se nameće Neimar i Čubura iz 70-ih godina, ni nalik današnjim. Bila je to mešavina ljudi i dece iz osiromašenih predratnih građanskih porodica, i sirotinje iz vračarskih udžerica i dvorišnih soba pretvorenih u stanove. Ti delovi Vračara nisu bili meta masovne „društvene“ stambene izgradnje, pa tako i nije bilo sve one vojske podoficira JNA i privilegovanih čuvara režima kao po drugim delovima Beograda.
***
Školska zajednica je tako bila veoma raznolika, od dobrostojeće do najsiromašnije dece, imali smo Rome i Albance, koji su tada još živeli u Beogradu. Neke nastavnike pamtim po diskriminaciji dece slabijeg porekla i uspeha, a neke, kao što je moja školska profesorka srpskohvatskog jezika i književnosti, po dostojanstvenom stavu i ljubavi koju su u meni razvili prema logici pretočenoj u izgovorenu i pisanu reč. Niz izvanrednih profesora fizike iz 14. Beogradske gimnazije u prvoj polovini 80-ih godina je, na neki način i odredio moj karijerni izbor.
***
I to je bio prvi od tih velikih samostalnih izbora koje sam napravio. U konkurenciji tada najpopularnijih tehničkih fakulteta i porodičnog nasleđa u medicini, opredeliti se za nesigurnost naučnog fakulteta fizike je bilo protivno očekivanjima i porodice i okoline.
***
U takvoj situaciji od samog početka steknete svest da nije važno samo završiti fakultet, nego i kako ga završtiti. Jer, Fizika nije fakultet-zanat, pa ćeš već nekako naći neki posao sa tom diplomom. Tu važi – ako nisi među najboljima, bićeš među najgorima.
***
Istovremeno, upravo ta druga polovina 80-ih godina je i vreme kada politika izlazi iz dosadnih vesti o dnevnim aktivnostima SUBNOR-a i ulazi na velika vrata u naše domove i živote, pa tako počinje i moj interes za nju.
***
Diplomirao sam 1990, a februara naredne godine se i zaposlio na fakultetu kao asistent. Upravo sa ulaskom Srbije u potpuni mrak nakon prvih višestranačkih izbora krajem 1990. godine, 9. mart 1991. je označio i početak borbe protiv komunističkog nasleđa koje je započelo metastazu u maligni imperijalni nacionalizam.
***
Često se pokreću debate o karakteru 9. marta, o tome kako su Vukovi „četnici“ tražili rat sa Hrvatskom. Istina je, međutim, da je to bio sukob prozapadnog nacionalizma, kakav se razvio i u Hrvatskoj i sa kojim je bilo moguće naći zajednički jezik, i komunističkog imperijalizma sovjetskog tipa.
***
Nakon 9. marta i studentskih protesta na Terazijama, zemlja je tonula u beznađe ratova u kojima nije učestvovala, ali jeste učestvovala. Svi smo uronili u strahove i nesigurnost mogućeg odlaska na frontove. Sa platom od pet maraka živelo se danas za danas, bez plana, kao da sutra ne postoji. U takvoj atmosferi tekla je moja magistratura, koja je u ono vreme predstavljala neku vrstu dokaza da zaslužujete mesto na univerzitetu, praktično prva od dve doktorske disertacije.
***
Uto je došla i zima 1996/97. i veliki protesti studenata i koalicije „Zajedno“. Sećam se da sam jutro nakon pokradenih lokalnih izbora rekao svojim studentima da to što ovde rešavamo probleme i zadatke više nema nikakvog značaja, jer smo upravo saznali da dva i dva više nisu četiri, i da fizički zakoni održanja više ne važe. Bilo je to vreme probuđene nade, dane i noći smo provodili na fakultetima. I pobedili smo.
***
Nakon toga, u leto te 1997. godine mi je iznenada i prerano preminuo otac. Bio sam tada u Americi, kao učesnik Letnjeg istraživačkog programa na Univerzitetu države Ilinois u Čikagu za studente i asistente univerziteta u Beogradu i Novom Sadu. Poslednji put sam ga video ispred autobusa koji nas je odvezao na aerodrom u Budimpešti.
***
Pamtim dobro trenutak u laboratoriji kada su mi rekli da imam fiksni telefonski poziv iz Beograda, što je onda, u praskozorje interneta, bilo neobično, ali nisam bio iznenađen. Moj otac je žrtva tog vremena.
***
Borba za čast i dostojanstvo moje zemlje je počela ubrzo. Septembra 1998. godine sam bio organizator prve velike naučne konferencije u Srbiji posle sankcija, sa preko 300 učesnika i 50 gostiju iz inostranstva. Bila je to prva naučna konferencija kod nas koja je imala svoj web sajt i koja je u potpunosti organizovana e-mail komunikacijom.
***
Nažalost, prvi i najveći poraz u toj, tek započetoj borbi, je došao prebrzo, već 24. marta 1999. godine. Nadrealnost tog bombardovanja Srbije od naših saveznika, onih uz koje smo odrasli i koje smo poznavali, je prevazilazila sve druge utiske. Vrhunac nadrealizma je bila noć u kojoj su bombardovani Generalštab, Avalski toranj i zgrada na Vračaru, nakon čega je bujica vode tekla Južnim bulevarom, i koja se završila bizarnim zemljotresom u jutarnjim časovima.
***
Teško je savladati bes od nemoći u takvoj situaciji, pogotovo znajući da će biti skoro pa nemoguće nakon toga objasniti ljudima da je to put kojim treba da idemo. Docnije će mi postati jasno da je to i bila namera sovjetskih agenata porodice Milošević – trajno oštećenje mozga u Srba i osiguranje njihovog ostanka u sferi ruskog uticaja.
***
Ta 1999. godina je za mene pogotovo imala dozu fantastike. Prvi deo godine u mraku, pod sirenama i bombama, a drugi obeležen neočekivanom ponudom mesta doktoranda na Univerzitetu u Bazelu u Švajcarskoj, u oblasti koje je imala malo dodirnih tačaka sa mojim dotadašnjim istraživačkim radom.
***
1. novembra 1999. obreo sam se u Bazelu i započeo jedan novi život i rad u novoj oblasti. Ubrzo će mi postati jasno da je Švajcarska, koliko god bila superiorna u organizaciji života i naučnog rada, jedna posebna kulturološka enklava i da neće biti moj trajan izbor za život. Za nepune četiri godine sam završio i odbranio doktorat, i vratio se sa bagažom disertacije i dobrih naučnih radova u Beograd. Da, i to je bila odluka.
***
Tako sam poslednje trzaje zločinačke vlade SPS-SRS-JUL u leto 2000. godine, koji umnogome podsećaju na trenuntno stanje srpske vlade, potom 5. oktobar 2000, zamah reformi vlade Zorana Đinđića i probleme sa kojima se zemlja suočavala, posmatrao sa strane. Peti oktobar je za mene bio i ostao nacionalni praznik, Dan oslobođenja, prvi neophodan korak u oporavku Srbije. Ne kao dan rešenja, već dan kada su postavljeni temelji da izgradimo bolje društvo.
***
Vreme koje je usledilo je, nažalost, donelo razočaranje u DSS, koji nikada nije stavio interes države ispred stranačkog interesa. Tragični sukobi DS i DSS su opteretili politički život. Moje je uverenje bilo uvek da je normalan politički okvir samo onaj u kome je DS maksimalno levo, a DSS maksimalno desno, a da je sve van toga nedemokratsko divljaštvo koje treba da bude lustrirano i zabranjeno.
***
Tragika tog sukoba i uverenje da je moguće pomiriti ova dva pola, a oba su bila od neprocenjivog značaja za oslobođenje zemlje 5. oktobra, me je privukla kada je G17 Plus registrovan kao stranka 2002. godine, kada sam i potpisao svoju jedinu stranačku pristupnicu ikada.
***
Moj povratak iz Švajcarske se događa nakon što je srpska policija streljala srpskog premijera, čemu je DSS utro put i dao politički blagoslov. Potom DSS pobeđuje na izborima 2004. godine i formira manjinsku vladu sa G17 Plus, uz podršku SPS-a. Da li je to moralno superiorno? Ne baš. Trebalo je zabraniti sve koji su učestvovali u vladi SPS-SRS-JUL, pokušali genocid i izgubili Kosovo, a ne dopustiti fašistima da, nakon poraza Nemačke 1945, i dalje divljaju po minhenskim pivnicama i skupštinskim klupama.
***
I sad, nove su karte podeljene i šta činiti sa njima? Šta bi uradio streljani premijer, pitao sam se. Pa igrao bi sa tim kartama, ne bi sedeo sa strane i kukao na zlu sreću. Tako sam i ja doživeo i prihvatio (još jedna odluka) poziv mog kolege sa Hemijskog fakulteta Aleksandra Popovića, ministra nauke i zaštite životne sredine, da zauzmem mesto pomoćnika za međunarodnu saradnju.
Njegov kabinet je zadržao i ljude iz DS-a iz Đinđićeve vlade, i funkcionisao je kao dobar nacionalni tim, upravo onako kako sam se nadao da treba da funkcionišu DS i DSS na nivou cele države.
***
U naredne dve godine uradili smo niz važnih stvari za zemlju i njeno približavanje EU. Završili smo pregovore sa Evropskom komisijom i usaglasili Memorandum o prvom pristupanju Srbije evropskim programima za istraživanje i razvoj, koji se od tada u manje-više neizmenjenom obliku obnavljaju do današnjeg dana.
***
Obezbedili smo i sproveli nezavisne inostrane recenzije za srpske naučnoistraživačke projekte u ciklusu 2006-2010, najviše zahvaljujući pomoći Austrije i Francuske.
Konačno, u saradnji sa IAEA (Međunarodna agencija za atomsku energiju) iz Beča, otpočeli smo proces rešavanja problema istrošenog nuklearnog goriva iz reaktora u Vinči i obezbedili finansiranje EU za kritičnu fazu prepakivanja i transporta goriva, koja nije bila pokrivena komercijalnim ugovorom sa Rusijom – zemljom porekla svežeg i prijema istrošenog goriva. To je istorijski bio najveći i najskuplji projekat tehničke saradnje IAEA sa nekom državom, i taj posao je uspešno okončan 2010. godine.
***
Zato često govorim da je, uprkos percepciji koju DSS nosi najviše sopstvenom krivicom, Srbija u periodu 2005-2008. bila lokomotiva evropskih integracija u regionu i zvezda u usponu u Briselu. Naša propast je počela 2008. godine paljenjem ambasada posle mitinga „Kosovo za patike“ i predajom NIS-a Rusiji.
***
Kao neka vrsta priznanja za dotadašnju saradnju usledio je poziv iz IAEA da se pridružim njihovom timu u sektoru Tehničke saradnje u Evropi. Moj sedmogodišnji mandat u Beču je započeo u leto 2008. godine i obuhvatao je rukovođenje projektima u kojima IAEA pomaže zemlje u razvoju u oblasti korišćenja nuklearne energije u mirnodopske svrhe. To su najčešće projekti u medicini, u radioterapiji onkoloških pacijenata i nuklearnoj medicini…
***
Ne možete biti angažovani na projektima u zemlji čiji ste državljanin, tako da je moj portfolio tokom tih sedam godina obuhvatao Belorusiju, Poljsku, Letoniju, Estoniju, Kipar i Ukrajinu.
Moje Odeljenje za Evropu se naravno, u velikoj meri bavilo projektima u Vinči, u saradnji sa EU kao najvećim donatorom Srbije. Samo deo poslova je okončan te 2010. godine, ali potpuno sređivanje stanja radioaktivnog otpada u Vinči nije se pokrenulo sa mrtve tačke već punih 15 godina od tada.
***
Za to vreme je Srbija, nakon Miloševićeve, utonula u drugu bizarnu diktaturu. Za poslednjih 35 godina imamo 23 godine života pod autokratskim režimima. Fašisti dolaze na vlast koristeći privilegije slobodnih demokratskih izbora, i to onda budu poslednji slobodni izbori za dugi niz godina. Nažalost, kraju tih diktatura obično prethodi velika nacionalna katastrofa kakva se nama dogodila 1999. godine.
***
Vučićev režim je u potpunosti restaurirao vrednosti Miloševićeve ere i sprovodi agendu Srpske radikalne stranke, tako da neposredno angažovanje onemoćalog Šešelja i nije neophodno, on je zadovoljan putem kojim Srbija ide.
***
U Moskvi se ovog meseca dogodila konačna veleizdaja i predaja države i naroda Rusiji, najpre Srpske pravoslavne crkve, a potom i Aleksandra Vučića lično. Veliki protesti studenata i građana su do temelja uzdrmali Srpsku naprednu stranku i više nema načina, osim golom represijom koja je u toku, da oni povrate strahovladu koju su nametnuli u poslednjih 13 godina.
***
Vučićeva mržnja prema građanima i studentima je ogoljena i nekontrolisana. Mi više nismo u političkoj, nego u narodnooslobodilačkoj borbi. Ako ona propadne, ako se ne izborimo za vanredne parlamentarne izbore i ne odbacimo čir SNS, osveta okupacionih snaga će biti nezamislivo surova.
***
Od rekreativnog streljanja po stadionima nedeljom popodne nas čuvaju samo EU i NATO okruženje. Premestite Srbiju u mislima geografski na granicu između Rusije i Kine i imaćete upravo tu sliku. Mnoga pitanja našeg civilizacijskog razvoja ostaju otvorena i bez odgovora, postoje rešenja za njih, ali se prvo mora okončati narodnooslobodilačka borba.
O sagovorniku
Dr Ivan Videnović je rođen 1965. godine u Beogradu. Vanredni je profesor Fizičkog fakulteta BU. Diplomirao je 1990. na istraživačkom smeru Fizičkog fakulteta, magistrirao je 1996. u oblasti Kvantne optike, doktorirao 2003. u oblasti fizike kondenzovanog stanja na Univerzitetu u Bazelu u Švajcarskoj. Publikovao je dve monografije, a autor je zapaženih radova u oblasti fizike električnih gasnih pražnjenja, nanostrukturnih materijala, solarnih kolektora i zaštite od jonizujućih zračenja. Od 2005. do 2007. godine bio je pomoćnik ministra nauke u Vladi Srbije. Od 2008. do 2015. radio je u Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju (MAAE/IAEA) u Beču. Zbog svojih političkih stavova Ivan Videnović je tema napada u provladinim tabloidima, TV emisijama i na društvenim mrežama.Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
