Izgubljeni u mračnoj šumi

Ovo društvo koje je osnovao Romeo Kasteluči sa sestrom Klaudijom i ženom Kjarom Gvidi i to pre 27 godina u Čezeni (Severna Italija), nije nepoznato srpskim ljubiteljima pozorišta: Tragedija endogonidija je prošle godine u Beogradu dobila nagradu „Bitefa“ za najbolju savremenu predstavu. Za ovogodišnji festival u Avinjonu Kasteluči je iznenadio publiku sa tri predstave zasnovane na temi tri knjige koje čine Božanstvenu komediju: Inferno, Purgatorio i Paradiso (Pakao, Čistilište i Raj) koje su izvođene u različitim delovima grada.

Za Pakao Kasteluči je izabrao veliko Svečano dvorište (Cour d’honneur) u zgradi Papa, izgrađenoj u Novoj zgradi (Palais Neuf) od pape Klemensa VI. Gledaoci deluju zbunjeno većna samom početku predstave, kada se režiser pojavi na pozornici i kaže: „Je m’appelle Romeo Castellucci“ (Ja se zovem Romeo Kasteluči) a odmah potom ga napadne čopor pasa ujedajući ga po celom telu. Tokom čitave predstave, gledalac ostaje bez reči, ne može da skrene pogled sa pozornice, koja za Romea Kastelučija nije mesto gde se nešto predstavlja, nego opasan kraj gde može svašta da se desi, ono što ni režiser ni publika ne mogu da kontrolišu. Isti režiser, pričajući o svom načinu posla, kaže: „Pozorište koje tražim i stvaram nikad nije čitanje jednog postojećeg teksta. Ja tražim prikaze snage u materiji i zahvaljujući njima, delujem na emocije preko slika koje oduzimaju materiju vremenu i mestu. I čekam da me slike na kraju nađu.“To znači da je ova Božanstvena komedija jedna trilogija koja je samo inspirisana Danteovom poemom. Slike o kojima Romeo priča su stvarno iznenađujuće, ponekad stravične, a veze između njih su tanke i nevidljive: jedan čovek se penje na zid Svečanog dvorišta, tiho i polako. Kad stigne do krova, baci košarkašku loptu jednom momku na pozornici koji kredom piše svoje ime na zidu: Jean. To je Jean de Louvre, arhitekta koji je izgradio Svečano dvorište Nove zgrade.

Odjednom nastane gužva. Pedesetak osoba koji nisu glumci valja se po pozornici, a kad ustanu, zagrle se kao da jedan drugom pružaju utehu. Svuda po zidu dvorišta, koji je i kulisa pozorišta, pale se svetla, čuju se gromoglasni zvuci. U jednoj velikoj kutiji, mala deca se igraju ili svađaju ni ne znajući da ih mnogo ljudi posmatra.

Jedan beli konj stupa na scenu, baš kada klavir izgori na pozornici. Sa jednog prozora stare zgrade, isprve majušan crni balon počne da se naduvava sve dok kao jedna ogromna preteća životinja ne prekrije pozornicu i deo partera rasterujući preneražene gledaoce. Na kraju ove prve predstave na šest najviših prozora zgrade pojavi se šest televizora. Na svakom ekranu ispisano je po jedno slovo, kako bi gledaoci pročitali na zidu francusku reč„Étoile“, što znači zvezda. Svako pevanje Božanstvene komedije završava se ovom rečju. Odjednom, televizori počnu da padaju na pozornicu uz tresak: Na prozorima ostanu samo tri televizora tako da publika sad može da pročita „Toi“, odnosno“tebe“. Kao da cela predstava, sve što se pojavilo i videlo u Paklu, pripada gledaocima.

Jasno je da ova Božanstvena komedija prikazuje područje nesvesnog, kao uostalom i sve Kastelučijeve predstave. To postane još jasnije nakon gledanja Čistilišta. Mesto je promenjeno: jedan autobus odvozi gledaoce do periferije grada, u jednoj zgradi Sajma kružnog oblika. Unutra, jedna velika crna kulisa deli pozornicu od partera. Predstava počinje. Vidi se jedna moderna kuhinja u kojoj majka sprema večeru. Pojavi se dete, njen sin. Sve izgleda sasvim normalno. Ali dete se stalno žali da ga boli glava. Glumci pričaju: to se retko dešava u predstavama „Soc*etas Raffaello Sanzio“, koje su obično bez reči. Zašto? Jezik dopušta određenu raspodelu sveta: otkad je čovek progovorio, dobio je mogućnost da vlada svetom koji je oko njega. Možemo da kažemo da jezik u sebi sadržava „ideologiju“, odnosno stav prema svetu. Čovek jezikom kontroliše i uspostavlja poredak u svetu. Renesansa, prosvetiteljstvo, i romantizam imali su čvrst i jasan stav prema svetu. Posle teorije relativiteta, Frojdovog otkrivanja podsvesnog i posle slučajeva kao što su Hirošima i Buchenwald ostaje pitanje da li je još uvek moguće opisati svet onako kako se to radilo u prošlosti, jezikom koji su ljudi koristili vekovima i koji koristi sada porodica na pozornici. Nije, i to jasno potvrđuje Čistilište, iako prizor na početku izgleda sasvim uobičajen: glumci govore kao u pozorištu renesanse ili romantizma. Gledaoci odmah primećuju da u dijalozima nešto nije u redu, da se iza ovih običnih reči krije nešto drugo. Glavobolja deteta je jasan znak psihosomatskih problema. Zašto to dete stalno pita mamu „Hoće li se on vratiti kući?“. Ko je on? On je njegov otac, i to publika saznaje gledajući elektronsku veliku ploču koja visi nad pozornicom i na kojoj se pojavljuju rečenice. Lica nemaju vlastito ime u ovoj predstavi, većse zovu „zvezde“. Prva je zvezda dete, druga mama, a treća otac. Sve je u redu dokle god se otac vraća kući: saznajemo da je bio na putu zbog posla i da je jako umoran, a posle večere traži od žene šešir i pita za sina kojeg želi da pozdravi, kao da se sprema da napusti porodicu. Scena se menja, sad se vidi jedna dnevna soba sa stepenicama, koje vode na drugi sprat kuće, nevidljiv za gledaoce. Žena se rasplaka. Publika, većuznemirena, čeka da se pojavi objašnjenje na ploči. Nešto nije u redu. Na ploči je napisano da će druga zvezda – žena, pustiti neku lepu muziku. Da će se sve dobro završiti. Da će žena i mužplesati slušajući lepu melodiju. La musique. Ali se na pozornici vidi potpuno drugačija predstava: otac sa šeširom na glavi penje se stepenicama sa detetom koje je u međuvremenu pristiglo. Nestaju zajedno. Gledalac može samo da čuje dete koje plače i oca koji vrišti od uživanja. La musique koju ploča najavljuje je samo jedno obično silovanje u porodici. Na kraju se ponovo pojavljuju otac i sin, siđu niz stepenice a sin, zagrlivši oca, kaže: „Ne brini se, sad je sve gotovo!“. Gledaoci koji još nisu napustili salu, uvređeni i ljuti na režisera, i koji uspevaju da se oslobođaju svoje sopstvene moralnosti, shvataju da ne valja osuditi šta se desilo: neki „pietas“, rekao bi Dante, neko sažaljenje povezuje oca, sina i gledaoca. Svaki čovek može da bude žrtva, svaki čovek može da bude ubica. Svako od nas može da bude taj otac ili taj sin. Ne postoji ljudski greh, zato što greh nije u nama, nego u samom životu. Predstava ide dalje. Na ploči ništa više nije napisano, na pozornici se pojavljaju samo različite scene: kroz mrak se vide samo veliki cvetovi koji prolaze ispred partera, kroz neko okruglo staklo koje se u međuvremenu spustilio sa tavana. Sin ih posmatra, leđa okrenutih publici, sav začuden. To je kao neki veliki san. Posle nekog vremena pojavi se i otac, između visokih vlati trave. Sin pobeže sa pozornice.

Na početku Božanstvene komedije, Dante kaže da se izgubio u mračnoj šumi. I savremeni čovek je izgubljen negde, u nekoj mračnoj šumi. Kad cveće i san nestanu, kroz staklo se u daljini nazire otac koji se kreće kao da je spastičan (Kasteluči često koristi glumce sa invaliditetom). Pojavljuje se opet sin, odrastao je: kao i u snu, u pozorištu se gubi pojam o vremenu. On se približi ocu, natera ga da legne i izvali se na njega. Tamo ostane, kao mrtav. Otac potom ustane i ubrzo nestane iza kulisa. Sin tada počne da se kreće kao malopre njegov otac. Kao da je postao i on spastičan. Kao da je usvojio očev greh. Niko se nije spasio. Ovo Čistilište više liči na pakao, na zemlju. Pa zar čoveku nema spasa ni na nebu ni na zemlji? To je možda Kastelučijeva poruka, a čini se da je potvrđuje i u Raju, koji nije predstava većinstalacija u srednjovekovnoj crkvi u centru Avinjona Église des Célestins. Gledaoci ulaze u crkvu u mraku, mogu da posmatraju raj iz jedne rupe u kulisi koja ne dozvoljava da se vidi cela crvka, većsamo centralni brod, koji je poplavljen. Jedna crna zastava zatvara rupu svaki pet-šest sekundi. Nasred crkve, nalazi se samo jedan klavir, izgoreo. Vidi se refleksija svetla koje se odbija od vode na stare oguljene zidove.

Nema tih reči kojima može da se opiše muzika u predstavi. Većgodinama, Romeo sarađuje sa američkim muzičarem Skot Gibsonom koji je za Božanstvenu komediju snimio i preradio zvuke od ljudskih kostiju koji se kotrljaju i zvuke iz jedne autopsije. Gledalac se oseća sam, izgubljen u ovom raju gde čovečanstvo nestaje, rastopljeno u svetlu, muzici i vazduhu. Je l’ možda za čoveka spasenje u ne bivstvovanju i nestanku sećanja da je postojao? Gledaoci, posle tri duga minuta posmatranja, izlaze iz crkve i pitaju se da li je lažno ovo toplo sunce koje sija nad Avinjonom, sunce koje je za njih jedina preostala uteha, jedini preostali znak na zemlji od Danteove „ljubavi koja pokreće sunce i druge zvezde“ (L’amor che muove il sole e le altre stelle).

Autor je lektor za italijanski jezik na Novosadskom univerzitetu