Je li moguć spoj socijalizma i liberalizma

Roza Luksemburg je svojevremeno zaoštrila pitanje istorijske alternative čuvenim stavom: socijalizam ili varvarstvo. Nažalost, u pretežnom delu iskustva koje se označavalo kao socijalističko bilo je mnogo varvarstva, svakako, ne samo varvarstva. Ali je neosporno da su stotine hiljada ljudi proglašavani neprijateljima socijalizma, ubijani, proganjani, mučeni i hapšeni. Taj sistem je dugo nosio obeležja mešavine institucionalizovane strahovlade, te stoga i faktičkog bespravlja, ali i obezbeđivanja sigurnosti zaposlenja, socijalne zaštite i uzlazne pokretljivosti za mnoge, kao i uspešne primarne industrijalizacije. Stoga je imao ograničeni legitimitet. Takav sistem se može vratiti u sadašnjost u nešto preobraženom vidu. Ali ne može postati u svemu nadmoćna alternativa savremenom kapitalizmu.

Danas se još više zaoštrava pitanje istorijskog izbora koje je formulisala Roza Luksemburg, pa se može preobraziti tako da glasi: ili novi socijalizam, shvaćen i ostvarivan u navedenom smislu, ili globalna kataklizma. Ta kataklizma sadrži i praistorijsko i postmoderno varvarstvo, ali i više od toga – potencijale nestanka ogromne većine ljudskog roda i živog sveta uopšte, usled faustovske prirode ne samo tehničkog univerzuma, nego i načina proizvodnje celokupnog društvenog sklopa potčinjenog profitu, usavršenog masovnog zločinstva, kao i vladajuće pohlepe.

Iz prethodne analize proizlazi da bi podloga puta ka boljoj istorijskoj alternativi morala biti objedinjavanje onog najboljeg iz ideje, donekle i prakse socijalizma, a to je socijalna pravda, i onog najvrednijeg iz neimperijalnog liberalizma – slobode pojedinca i vladavine pravednog prava. Istorijsko iskustvo nedvosmisleno pokazuje: socijalizam bez onog najboljeg iz liberalizma, postaje diktatura političke vlasti, liberalizam, bez onog najvrednijeg iz socijalizma pretvara se u diktaturu profita. Te diktature, ako se učvrste, svojom unutrašnjom logikom, vode ka totalitarizmu. Progresivna svetskoistorijska alternativa ukida obe. A što se tiče sadašnje Srbije, ogromna preraspodela bogatstva posredstvom privatizacije dovela je, kako ističe S. Komazec, „do do sada neviđenog raslojavanja društva“ i vrlo visokog indeksa socijalne bede koji iznosi 40-42/%. Kakvo je stvarno ekonomsko stanje Srbije vidi se i iz podatka da je ona, prema agenciji „Blumberg biznis“, na sedmom mestu među deset „najjadnijih svetskih ekonomija“. U tom podatku ogleda se jad ne samo ekonomije i njenih „reformi“, nego i onog što je dominantno u celokupnom društvenom stanju Srbije. Taj jad se probija eruptivnom snagom svakog dana, ali se ne priznaje i ne prepoznaje u oficijelnoj politici i udvoričkoj „teoriji“. Pitanje kuda sve to vodi dobija alarmantne dimenzije. Brojke iz ozbiljnih istraživanja nikada ne govore o celini onog važnog, ali upućuju na to važno.

Ekonomsko-socijalna dimenzija neoliberalizma sastoji se od bezmalo totalne privatizacije, religije „slobodnog tržišta“ i neprekidnog povećavanja nejednakosti u životnim uslovima pripadnika različitih klasa i slojeva, a u perifernim zemljama sveta i od njihovog beskonačnog zaduživanja kod institucija međunarodnog kapitala, kao i nametanja kolonijalnog položaja. Vladajuće klase i njihove elite u tim zemljama to predstavljaju kao formulu spasa, a ona je, zapravo, formula propasti i savremenog ropstva. Alternativa pogubnom stanju takvih društava mora sadržati najpre zaokret ka racionalnom korišćenju vlastitih izvora i snaga oporavka, kao i takve strukturalne promene koje omogućuju oslobađanje od preteće omče spoljašnjih dugova i novokolonijalnog ropstva. Spasenje, ako se uopšte upotrebljava taj termin, u ovom slučaju svetovno-soteriološki, mora biti prvenstveno samospasenje. Tu lekciju istorije ne mogu savladati vazalne upravljačke elite. Iza toga stoje sistem i dominantna struktura interesa i moći, lokalna i globalna.

Kada je reč o skromno boljoj alternativi onom što je preovlađujuće u sadašnjoj Srbiji mora se imati oštro saznanje o tome gde smo, šta smo i zašto se nalazimo u stanju koje nosi realne mogućnosti pada u socijalno-egzistencijalni ponor, ko je istinski suveren zemlje u kojoj živimo, čija je ona stvarno, te u prvi plan teorijsko-praktičkog delanja staviti već pomenuto pitanje opstanka, pojedinačnog, društvenog, državnog i nacionalnog, pri čemu se nacija shvata u smislu svih građana koji konkretnu državu priznaju i osećaju kao svoju i zalažu se za njeno osmišljeno postojanje.

Neophodno je naglasiti da u okviru sistema neoliberalnog kapitalizma nije moguć oporavak Srbije i niza drugih njoj srodnih zemalja. Taj sistem se usled svoje prirode ne može reformisati da bi se postigao progresivan istorijski rezultat. Njegova bit se sastoji u primitivnom, istorijski regresivnom kapitalizmu, spojenim s kolonijalizmom, uz koji ide vazalstvo. Iz njega, dakle, u samom principu, ne može poteći bolja alternativa postojećem stanju. Maksimum mogućnosti koje on sadrži su minimalna poboljšanja na retkim tačkama njegove reprodukcije. On bi se morao odbaciti da bi se uz velike napore stvarala i ta skromno bolja alternativa. To nije nikakvo epohalno otkriće nego je saznanje dostupno zdravom razumu. Ali u većinu onog što važi za društvene nauke ono nije prodrlo, a kamoli da se opojmilo.

No, ovde treba naglasiti da to što je neophodno da se taj sistem odbaci, ne znači da je i izvodljivo, s obzirom na sklop domaće, a posebno globalne strukture moći. U sadašnjem istorijskom „trenutku“, a taj „trenutak“ može potrajati i godinama, sile kapitala, i to onog krajnje surovog, mnogo su moćnije od socijalnih, političkih i kulturnih subjekata ukidanja tog sistema. Puka smena partija na vlasti pri čemu se ne menja obrazac sistema nego se obnavlja, ničeg boljeg ne donosi. Sve dok se ne pojave, ako se pojave, ekonomske, političke i kulturno-duhovne elite kadre da iniciraju dubinske i ujedno progresivne društvene promene koje ukidaju (u Hegelovom smislu) postojeći sistem, on će se reprodukovati u proširenim razmerama po svojoj dominantnoj logici regresa, odnosno civilizacijskog pada. Ali te elite ne mogu nastati i opstati izvan promena već pomenute strukture moći, prvenstveno u evropskim i globalnim razmerama. Pri tom ne treba zaboraviti Aristotelovu ideju politeje, koja je superiornija od ideje demokratije (ovu drugu, kao stvarnost, taj veliki antički um smatra lošim oblikom državnog uređenja, ali najmanje lošim), jer politeja znači vladavinu većine u opštem interesu, što znači u interesu ostvarivanja javnog dobra. Vredi zapamtiti i drugu ideju tog klasika starogrčke misli da „… i narod hoće da bude monarh…“.

Razmatranje mogućnosti makar skromno bolje alternative stanju današnje Srbije mora se „spustiti“ od ovog opšte-teorijskog nivoa na onaj konkretno-istorijski, koji više nije obeležen krizom, nego preovlađujućim civilizacijaskim padom. I opet treba naglasiti da nema osnove za prognozu da će se to stanje, sagledavano u celini, u bliskoj budućnosti u većoj meri promeniti nabolje. Sistem, kao glavni objektivni subjekt takvog stanja to onemogućuje. Nema nijednog indikatora privrednog i opštedruštvenog koji bi osporio takvu prognozu. Još više, to stanje se može pogoršati. Kako naglašava Ljubomir Madžar, potrebne su decenije da se ono samo sanira. Zaduženost zemlje je takva da će otplata dugova možda pogoditi još dve generacije. Industrijski rast je danas manji nego u vreme sankcija koje je Srbiji uvela takozvana „međunarodna zajednica“. Velike socijalne nejednakosti neće se smanjiti, kao ni eksploatacija najamne radne snage. Stvarnost prava zaposlenih kod ubedljive većine privatnih poslodavaca neće biti bolja. U mnogim slučajevima najamni odnos se pretvara u savremeno ropstvo. Stvarna nezaposlenost se ne smanjuje, niti se može smanjivati pri minimalnom rastu društvenog bruto proizvoda. Srbija se nalazi u kolonijalno-vazalnom položaju prema stranom kapitalu i najmoćnijim državama sveta. Taj položaj ima i svoje duhovne dimenzije. Njen politički život određuje na prvom mestu partitokratija, odnosno, beskrupulozna borba za vlast partijskih oligarhija. One su kolonijalizovale politički život iznutra. Demokratija je potčinjena toj borbi. Istina, takvo je stanje i u drugim zemljama klonirane liberalne demokratije. U maloj Srbiji postoji na stotine registrovanih političkih partija. Nijedna od njih nije na nivou drame opstanka zemlje u kojoj živimo, kao društva i države. Najveću odgovornost za takvo stanje ima upravljačka elita, sastavljena od političkog i ekonomskog krila, između kojih se ne može povući granica. Po dosadašnjim višedecenijskim učincima ona je ubedljivom većinom bila upropastiteljska elita. Veliko bogatstvo u najvećem broju slučajeva stečeno je zloupotrebom vodećih položaja u državi i privredi, legalizovanjem takvog puta njegovog sticanja, ratnim profiterstvom i klasičnim kriminalom. Ako je za utehu, a nije, na taj način je nastajala nomenklaturno-mafiozna buržoazija i u mnogim drugim postrealsocijalističkim zemljama. Skupa sa inostranim kapitalom i najjačim zapadnim državama ona je u vlastitom interesu ostvarivala čuvenu „šok-terapiju“ kao što bržu, legalizovanu pljačku društvene imovine a njen vodeći sloj se pretvarao u kompradorsku elitu. Ono što je opljačkano nije vraćeno društvu, sem u nekoliko slučajeva, da bi se zamazala drastična nepravda, niti ima izgleda da bude vraćeno.

Ako takvo stanje do kraja domislimo onda se kao imperativ nameće preduzimanje sledećih mera i poteza.

Preko je potrebno radikalno preuređenje države. Ona bi morala biti razvojno sposobna, na svakom svom nivou poštena i sastavljena od dokazano kompetentnih ljudi koji rade za javno dobro. To podrazumeva jedinstvo meritokratije, čestitosti i žive demokratije, koja ide bitno dalje od demokratske izborne procedure. Takva država mora biti značajan činilac regulisanja privrednih i opštih društvenih tokova, tako što ne ukida tržište i robnu proizvodnju, ali ne dopušta tržišnu stihiju, monopole i oligopole i radi na smanjivanju velikih socijalnih nejednakosti, koje unazađuju privredni i opšti društveni razvitak, pri čemu ne upada u zamke jednakosti u siromaštvu, modela koji je takođe porazan po taj razvoj, a uz to, na drukčiji način, suštinski nepravedan. Bez takvog intervencionizma takve države, nema nikakvih izgleda ni za minimalni privredni i opštedruštveni oporavak. Istočnoazijske zemlje koje su za nekoliko decenija uspele da od siromašnih postanu visoko razvijene postigle su to posredstvom takve uloge države tog tipa, osloncem ne na strane investicije, nego na domaću štednju i ogromnim radnim pregalaštvom. Ni u jednoj od njih nije bilo modela liberalne demokratije u vreme privrednog oporavka. To ima svoju krupnu cenu, kada je reč o političkim slobodama. Sem toga nijedno strano iskustvo ne može uspeti kao kopija za primenu u drugim zemljama. Svaka mora da traži onu strategiju razvoja koja njoj najviše odgovara. Ali to iskustvo u preobraženim vidovima treba koristiti.

Neophodno je bitno smanjivati ulogu partija u političkom i opštem društvenom životu. One se zadugo ne mogu ukinuti. Ali, sem njih na političkoj sceni morali bi biti i drugi njeni subjekti, pre svega, samoupravne asocijacije građana, nepartijske i natpartijske organizacije i pojedinci koji nigde nisu oficijelno politički uključeni, ali raspolažu ugledom, znanjem i zalaganjem za opšte dobro. Nekontrolisana partitokratija nosi sobom bolest karijerizma, borbu za privatizovanu vlast, dominaciju ličnih interesa, diletantokratiju i klijentelizam, degeneraciju države i društva.

Od ključnog značaja za opstanak i razvitak države i društva jeste njihova dekolonizacija. Bez toga se ništa ne može ni za korak pomaći napred. To je najteže postići. Omča dugova davi Srbiju. Njome kao državom u pogledu modela ekonomije, ali i političkog sistema, u velikoj meri upravljaju Međunarodni monetarni fond, Svetska banka i ambasadori najmoćnijih svetskih zemalja. Decenijama to traje. Vlade se menjaju ali takav položaj Srbije, i ne samo njen, ostaje isti. Oslobađanje od kolonijalizma ne može da uspe kao lokalni poduhvat. Ono podrazumeva slabljenje neoliberalnog kapitalizma u globalnim razmerama i povezivanje antikolonijalnih zalaganja na regionalnoj i opšte-evropskoj, potencijalno i na svetskoj ravni. I pre svega podrazumeva jasnu i delotvornu strategiju bolje istorijske alternative.

Da bi se uopšte nazrele makar skromne mogućnosti ostvarivanja humanizma kao sadržaja i načina života mora se duboko zaroniti u istoriju i ujedno izaći iz nje stvarajući povest u smislu oslobodilačke samodelatnosti. U stvarnoj istoriji uglavnom su pobeđivale surovost i bezdušnost ljudi nad ljudima. U poželjnoj budućnosti, koja nije nikada dar istorije, glavno je smanjivanje radikalnog zla, shvaćenog u navedenom smislu, a ne samo u smislu koji mu daje H. Arent da je to “ … deo sistema u kome su svi ljudi postali podjednako suvišni“. Sve ostalo je od drugorazrednog značaja.

Šta intelektualci moraju da čine na stvarnom poboljšanju života u vlastitim društvima i svetu kao celini, a da pritom ne igraju ulogu moralnih propovednika, odnosno, svetovnih „sveštenika“ (Ž. Benda), nemoćnih da išta od svojih teorija oživotvore? Je li humanizam leporeka „velika priča“ osuđena na smrt jer se prema nekim postmodernim autorima zbiva smrt čoveka kao subjekta? Jesmo li, uglavnom, zarobljenici bivših i sadašnjih filozofskih i uopšte teorijskih veličina, bez sposobnosti da se samostalno podignemo na nivo drame zemlje čiji smo statistički građani? Ko nas uopšte sluša, ali i čiji smo mi, objektivno gledano, najamnici, a da toga nismo svesni, ili smo svesni a ipak to trpimo i to trpljenje racionalizujemo različitim pseudoargumentima? To su goruća pitanja smisla naših poziva i profesija, a znatnim delom i smisla naših života.

Vreme „heroja“ marksističke, liberalne i postmoderne misli je prošlo, a nema najave nekih novih i jakih ličnosti teorije koje bi ih zamenile. Iako se marksizam vraća na teorijsku, a donekle i na političku scenu, to se uglavnom dešava kao reakcija na surovost neoliberalnog kapitalizma, a ne kao obnova i rekonstrukcija te teorije koje bi donele misaone rezultate na nivou teških izazova sadašnjeg vremena. Živi se na ostacima i reinterpretaciji tih triju glavnih tokova filozofske i društveno-teorijske misli, praćenih jačanjem tendencija nacifašizma, kao i preoblikovanog staljinizma, ponajviše u vidu „boljševičkog nacionalizma“ (M. Subotić). Epoha koja nadolazi nije samo epoha rizičnog društva, nego je prvenstveno epoha rasta globalnog haosa i nihilizma, kontinuiteta ratova, uključujući i one u kojima se spajaju njihove socijalne, političke i verske dimenzije. Nastaje novi prelazni period, ili nekoliko njih, pri čemu se ne razaznaje jasno ka čemu oni vode. A pitanja: ko smo, za šta smo i šta činimo, sve se više zaoštravaju. Ma koliko to pogađalo našu ocenu o samima sebi, moramo postaviti neprijatno pitanje: koliko smo svi, ili ogromna većina nas, ljudi prošlosti, samo na različite načine. Zašto do sada nismo razvili ubedljivu alternativu postojećem stanju, zašto ga nismo misaono nadišli?

Da bi se pitanje opstanka Srbije kao društva, države, naroda u smislu sveukupnog građanstva, kao i pojedinaca, valjano postavilo i razvijala plodotvorna rasprava o njegovom rešavanju, pored mnogih drugih uslova i činilaca, neophodna je i delotvorna, misaono snažna i inovativna intelektualna zajednica, oslobođena svakog oblika partijskog, državnog, kao i krupno-vlasničkog tutorstva, domaćeg i stranog. Takva zajednica u Srbiji (ali i u mnogim drugim zemljama) ne postoji. Nije razumno tvrditi da će se ona oformiti jer postoji veliko socijalno nezadovoljstvo sadašnjim stanjem. Ono je samo jedan od nužnih uslova za njen nastanak. Za to su neophodni i mnogi dovoljni uslovi, pre svega osmišljeni zajednički ciljevi i efektivno delanje da se oni ostvare. Grupacija intelektualaca u Srbiji duboko je podeljena po svim linijama, od klasnih i slojnih, do političkih i vrednosnih. Deli ih i vašar sujeta. Jedno je sigurno: bez takve zajednice ne može biti zaustavljen preteći pad Srbije u istorijski ponor. Naravno, ne samo bez nje i ne prvenstveno bez nje. Ona se može opredmetiti pre svega tako što bi gradila sintezu dveju suštinskih vrednosti – socijalne pravde kao najvažnijeg sastojka ideje, donekle i prakse socijalizma, slobode pojedinca kao vrhunske vrednosti antiimperijalnog liberalizma i nove paradigme društvenog razvoja u kojoj će se te dve vrednosti sjedinjavati sa odgovarajućim znanjem. Za preokret kojim se stvara sinteza onog najvrednijeg u idejama, kao i praksama socijalizma i liberalizma neophodni su i „kritička masa“ intelektualne volje i energije, jedinstvo uma i stvaralačke strasti. Toga sada u Srbiji jedva da ima.

Delovi dopunjenog izlaganja koji je autor izgovorio na promociji svoje knjige „Porazi i alternative – pretnja pustoši i etika otpora“ (izdavač Zavod za udžbenike, Beograd 2015) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kraćenja i oprema teksta redakcijski.