Jedanaest teza o uslovima i karakteru promena: Studenti predvode „savez seljaka, radnika i poštene inteligencije“

Moja suštinska dilema je o kakvoj političkoj jednakosti je reč u uslovima postojanja već perverznih materijalnih nejednakosti u kojima 2.700 multimilijardera i desetak investicionih fondova iza scene odlučuju o našim sudbinama?

Zato, politički okvir željene – decentralizovane, socijalizovane, participativne demokratije (Piketi bi rekao takvog demokratskog socijalizma) čini, pored njenog liberalnog predstavničkog okvira i podele na tri klasične grane vlasti, i postojanje „četvrte grane vlasti“ – nezavisnih državnih organa koji kontrolišu vlast, odnosno utvrđuju jasne granice i brane – ustave njenoj arbitrarnosti.

Zaštitnik građana, poverenici, revizorska institucija, agencije za borbu protiv korupcije, ali, što je gotovo nepojmljivo za naše prilike, i Narodna banka i Ustavni sud. Naravno, ako njihova nezavisnost nije samo prazna, pozajmljena etiketa.

No, peti ključni demokratski, participativni krug samoangažovanja građana čine autonomni mediji i javnost, udruženja, sindikati, građanski pokreti i inicijative i otvoreni kanali njihove komunikacije sa institucijama vlasti poput Otvorenog parlamenta ili institucija socijalnog dijaloga. Ovaj, peti krug odgovara na pitanje šta nam preostaje u međuizbornom periodu ako konstatujemo da smo na njima napravili pogrešan izbor.

Naravno, radi se tek o institucionalnom okviru i alatkama kao stimulativnom okviru za kreiranje demokratske kulture dijaloga i tolerancije.

2. Vrednosna i moralna granica demokratije ne povlači se zakonima, pa ni igrom kako-tako demokratskom, političkih i izbornih aktera već građanskim vrlinama i ponašanjem. Ne nameće se spolja uvozom i kopiranjem institucija, već se neguje iznutra. Kada pristojno društvo u kome se građani ne (samo)ponižavaju i pošteni, uspravni ljudi postanu norma, sistem koji liči na kakiokratiju – vladavinu najgorih, počinje polako da poprima obličje timokratije – vladavine časnih i obzirnih.

Zapravo, društveni i kulturni prelom je u naoko malim gestama običnih, „malih“ a velikih ljudi. Nalazi se u rukama profesionalaca koji obavljaju svoj posao bez kompromisa, kod nastavnika koji i dalje veruje u svrhu obrazovanja, kod službenika ili policajaca koji poštuju zakon čak i kada se od njih traži drugačije. Ovi ljudi ne menjaju sistem spektakularnim gestama, već postojanim kontinuitetom pristojnosti i empatije.

3. Kriza demokratije, njena sadržajna ispražnjenost nisu samo naš regionalni već su planetarni problem. U poslednjoj deceniji, u vreme pandemije i (ponovnog) Trampovog dolaska na vlast napisano je nebrojeno studija koje govore o životu i smrti demokratije, mržnji prema demokratiji, čak i o tome kada i kako umiru demokratije. Zaista šta ostaje između plutokratskog kapitalizma liberalnih oligarhija, ogoljeno transakcione njegove varijante protekcionističkog populizma Trampa i novih despotija poput Rusije i Kine?

U najkraćem, problem je u optimalnom odgovoru na pitanje šta pripada nacionalnom nivou odlučivanja a šta ga, kad su u pitanju megapretnje i izazovi nadilazi, odnosno koji problemi se, na drugoj strani, najoptimalnije rešavaju na nivou regionalnih i lokalnih samouprava i inicijativa?

4. Demokratije zapravo nema ako ne postane deo svakodnevne rutine. Ona se ne urušava zbog nedostatka zakona, već pre zbog nedostatka poverenja. Kada poverenje postane cinična sumnja, a istina predmet pregovora i koalicija interesa, institucije i dalje funkcionišu, ali gube smisao. Ipak, u dubinama ovog kolektivnog umora i pada neretko je sačuvan ključni resurs – lično i profesionalno dostojanstvo. Ono se vidi kroz male geste: odbijanjem ugodnih laži, držanja principa čak i kada ne donose neposrednu korist. Dostojanstvo nije oblik herojstva, već svakodnevna metoda ostajanja čovekom.

Demokratija nije (samo) u institucijama, već ljudima koji svakodnevno odlučuju da se ne odreknu razuma i pristojnosti. Zajednica ne postaje istinski slobodna kada ima savršene zakone, već kada stvara ljude kojima strah nije potreban da bi bili pravedni. Demokratija sazreva kroz uspravni hod i dela onih koji odluče da ne lažu i da se ne boje.

5. Politika, bar ona demokratska, i jeste umeće upravljanja podelama i konfliktima, njihove regulacije i usmeravanja razvoja kroz kreiranje sektorskih javnih politika, od saobraćaja do nacionalne bezbednosti. U njenom jezgru je stalni napor postizanja ravnoteže između konflikta i nužne mere konsenzusa, koji kod pitanja bazičnih identiteta uključuje i saglasnost manjina. Načelno, daleko je lakše regulisati konflikte interesa između recimo, rada i kapitala, ma koliko oni bili intenzivni, ako se dele vrednosti tržišno socijalne privrede i dijaloga socijalnih partnera. Najteže je regulisati i u privatnom i u javnom prostoru konflikte identiteta – situacije u kojima više ne delimo zajednički „mi“ identitet.

Sporazumni, mirni razvod partnera je najoptimalniji izlaz iz krize neželjenih brakova ili državnih zajednica. Krvavi rat i raspad eks Jugoslavije je primer loše vođene igre nultog zbira i ne pronalaženja minimalnog zajedničkog imenitelja sa posledicama koje i danas traju. Minimum saglasnosti mora postojati oko političke formule društva (Moska) koju, po pravilu, sadrži ustavna preambula. Koliko je Srbija, demokratska, na vladavini prava i podeli vlasti zasnovana, socijalno odgovorna i evropska država i društvo pokazuju nefuncionisanje institucija, zarobljena država i duboka politička kriza i polarizacija.

6. Stanje zdravlja demokratije u Srbiji se sve do studentskih protesta i marševa koji prerastaju u građanski bunt decenijama nije bitnije popravilo. Moj (ne)skriveni motiv za analitičko i praktično angažovanje je frustracija zbog upornog održanja podaničke političke kulture koja se manifestuje kroz institucionalnu poslušnost svake vrste i društveni konformizam.

Njemu nisu odoleli ni većina sindikata i zaposlenih. Duga istorija prilagođavanja pretvorila je poslušnost u oblik „praktične pameti“. U odsustvu poverenja, pokornost je postala strategija zaštite, ćutanje – mehanizam opstanka. S vremenom su ova ponašanja duboko ukorenjena u društveno tkivo, razvijajući kulturu mimikrije i izbegavanja rizika. Na nama bliskom primeru Rumunije Catalin Ladik konstatuje da to polazno nije bio dominantno svestan izbor, već posledica vekova u kojima je lična sigurnost zavisila od diskrecije i poslušnosti.

Danas u Srbiji ljudi nisu primorani da se slažu sa režimom, ali su naučeni da neslaganje košta, a da se poltronstvo i udvorištvo dobro plaćaju. Čak i kada su predmet prezira.

Po mome sudu, pretpostavka svake demokratske promene je transformacija podanika u uspravne građanke i građane opremljene političkim znanjima i veštinama i alatkama uticaja na političke institucije. Nema demokratije bez preraspodele političkog kapitala – moći prvo interpretacije sveta oko nas a onda i moći mobilizacije da se on učini slobodnijim i pravednijim.

Zadatak nas koji držimo da smo javni poslenici i (sindikalni) aktivisti, je da za one koji su lišeni resursa i znanja budemo neka vrsta prevodioca i interpretatora stvarnosti. Ako taj posao radimo posvećeno i savesno Burdije bi rekao da smo mi baštovani i negovatelji krhke biljke demokratije.

7. Zaista, niko nije naučio da pliva a da nije zagazio u duboku vodu. Politička pismenost je stvar akcionog treninga i učenja i na sopstvenim pokušajima i greškama. Za hod od osvešćenih naših interesa i vrednosti do korišćenja složenog vokabulara prava i politike put vodi preko aktivnog učešća u javnom životu za koje je važna i medijska pismenost, odnosno „umeće čitanja između redova“.

Naravno da ću, kao profesor političkih nauka, istaći i značaj formalnog obrazovanja, ali samo ako je ono kritičko i interaktivno, pa se radi o procesu u kome ni učitelji – svesni da su i sami „neznalice“ ne poseduju monopol nad istinom. Vreme političkog sazrevanja nije linearno vreme pa se da u krizama ubrzati. Studentski protesti i marševi i nastajući građanski bunt u nas odlična su ilustracija.

8. Studentski i građanski protesti, kao i radnički štrajkovi prvo su jasno pokazali razliku između protesta i njihovih neposrednih povoda i (ne)postojanja razvijene strategije promena. Radnju pokreću i guraju protesti i marševi. No u situaciji kada nema kapaciteta i energije za pravolinijski zaplet u ruhu generalnog štrajka, dramska radnja se odvija kao otvorena mozaična struktura.

Ključni momentum u razvijanju dramaturgije protesta, stanje peripetije, preokreta, je uspostavljanje strateškog zahteva za raspisivanjem izbora. U tom okviru, promene u Srbiji ishod su dubokih polarizujućih kriza tek kada dođe do širokih, upornih protesta i konačno sklopljenih dobitnih izbornih formula iza kojih stoje dovoljno brojne interesne koalicije. Izborna istorija Srbije, posebno nakon 2012. pokazuje da do izborne promene ne dolazi mehaničkim spajanjem političkih polova već preuzimanjem centralnog, mejnstrum političkog prostora i dela birača vladajućeg kartela.

Pitanje je ko će u Srbiji nadvladati unutar srednje klase a onda i dobiti podršku birača – vlast i njene široke klijentelističke i koruptivne mreže ili ka promenama otvoreni okupljeni u podršci studentima?

9. Kjučni razlog protesta i zahteva za izborima po mome sudu je dugo trajanje režima i njegova demokratska insuficijentnost, čak neskrivena i personalizovana koruptivna bahatost koja za rezultat ima preuzimanje svih resursa moći. Interpretativni okvir događaja u Srbiji zato tražim u Goldston – Turčinovoj hipotezi o samoživim elitama koje na kraju prizovu (kontra)revoluciju kojom autori objašnjavaju dolazak Trampa na vlast.

Po Goldston-Turčinovom sociodemografskom modelu propadanja režima ono što stvara rizik od političke nestabilnosti jeste ponašanje elita, koje čine tri kardinalna greha. Prvo, elite nastoje da uzmu veći deo ekonomskih dobitaka za sebe, povećavajući nejednakost. Drugo, suočene sa konkurencijom za bogatstvo i status elite, one sužavaju put ka mobilnosti kako bi favorizovale sebe i svoje potomstvo Treće, željni da zadrže svoje rastuće bogatstvo, čine sve što mogu da se odupru oporezivanju svog bogatstva i profita, čak i ako to znači da će vlada biti lišena potrebnih prihoda, što će dovesti do propadanja infrastrukture, smanjenja javnih usluga i brzog rasta državnih dugova.

Studentske blokade i marševi imaju šansu u meri u kojoj se njima izlazi iz socijalnog zabrana protesta urbane, obrazovane i mlađe srednje klase i prerasta u građanski bunt u kome studenti, starinskim socijalističkim vokabularom rečeno predvode „savez seljaka, radnika i poštene inteligencije“.

10. U odsustvu klime argumentovanog dijaloga, monopolske kontrole nad svim resursima moći – poslovima, parama i publicitetom, „stanja suviška moći i manjka odgovornosti“ nema uslova za vođenje „normalne“ politike. Tradicionalno najbolje uspevaju autoritarno populistički režimi koji predstavljaju brak iz računa između veštih demagoga i naroda koji ne želi da stekne političko punolestvo jer je sklon da vlast podari vođi koji zauzvrat treba da brine o nama.

Kad je o ekonomiji reč, u Srbiji na delu je prevaziđeni model subvencionisanja stranih investicija i kada nisu usmerene u propulzivne delatnosti, uz servilan odnos prema ulagačima i nebrigu prema sopstvenim radnicima. On je kombinovan sa direktnim pogodbama oko izvođenja javnih investicija koje rezultiraju korupcijom i niskim kvalitetom radova koji onda neretko imaju, kao u slučaju nadstrešnice nad Železničkom stanicom u Novom Sadu, tragičan epilog. U ovom modelu koji tek izvodi iz siromaštva, u „klopci srednjeg nivoa razvijenosti“ nema mesta ni za preduzetnike izvan kruga onih u milosti vlasti, ni za radnike i njihove sindikate.

11. Posledično, dolazi do rastućeg klijentelizma, partijskog zapošljavanja, stvaranja jednog koruptivnog kruga i formiranja nove klase u državnim i paradržavnim institucijama samo od ljudi iz vladajuće strukture.

Nastala politokratija prirodni je rezultat selekcijskog mehanizma koji favorizuje lojalnost nad kompetencijom i „razboritost “ nad preduzetnom inicijativom.

Politički sistem je razvio dvostruki filter zaštite. Prvi je birokratski a drugi psihološki – klijentelska mreža ličnih zavisnosti obezbeđuje stabilnost kroz zahvalnost i zavet ćutanja.

Za samu mogućnost promena postoje dve vrste „garancija“. Jedne su mere da kontrolišemo i nadgledamo ulazak i boravak političara u političkoj i izbornoj areni gde im je zaista i mesto. Moramo znati za početak ko su kandidati, čime su nas to zadužili i ko ih finansira i postavlja na prolazna mesta na listama.

Druga je da smanjimo raspodelu političkog plena i političke poslušnike izbacimo sa mesta koja im ne pripadaju: direktorskih mesta u paradržavnom sektoru i državnim agencijama, kao i unosnih ili uticajnih pozicija u upravnim odborima od kulture do sporta na kojima su se ušančili.

Mogli bismo zaključiti da bi samo promena režima a ne tek ekipe na vlasti zadovoljila probuđene apetite pobunjenih građanki i građana. Nužan je radikalni demokratski zahvat koji bi, ponovo uspostavljenu prevarnu formu liberalne predstavničke demokratije u kojoj moć predajemo u ruke predstavnika, ojačao participativnim formama i međuizbornim uticajem građana i njihovih udruženja i sindikata.

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.