Ruža i Stipan Lulić žive na salašu Mali Verušić, udaljenom šest kilometara od prvog naselja i nešto manje od jednog kilometra od prvog komšije.
U kući s njima živi baka i sedmoro dece od ukupno jedanaestoro dece – četvoro je već na putu za samostalan život.
Većina je još u osnovnoj školi i na nastavu, kada je lepo vreme, odlaze biciklom. Preko zime se mora pešice. Kuća u kojoj stanuje ova mnogočlana porodica je dvosobna, stara, od nabijenice, s velikim neograđenim dvorištem u kojem su tokom leta, tako na otvorenom, smešteni konji, goveda, guske, kokoške… Svako u svom kutku i svom delu hlada od bagremova koji su tu valjda upravo zato da živinu i ostale životinje sačuvaju od letnje žege.
U kući još stoji stari šporet, zidan od cigle, a podovi su gotovo već zaboravljeni – zemljani, od dobro nabijene ilovače. Ulaz u kuću od muva i komaraca čuva stara zavesa, ali se očito tokom leta više boravi pod starim orahom, ispod kojeg je postavljen dovoljno veliki sto.
Čak i da ovakav salašarski prizor, u kojem kao da se zaustavilo vreme, ne pokazuje da se radi o siromaštvu kakvo postoji samo u zabačenim seoskim naseljima poput Hrvatskog majura, dvanaestočlana porodica i šest hektara zemlje govore sami za sebe. No, Stipan Lulić se ne žali mnogo, čak mnogo manje od onih koji televiziju, kupatilo i grejanje smatraju minimumom standarda.
– Ne živimo loše, imamo šta jesti, ne žalimo se. Malo krava, malo kokoške i patke, imamo i zemlje, oko šest hektara. Odnesemo na pijacu pomalo od svega i uspevamo da obezbedimo za hranu… Malo je teže, doduše, nego ranije zbog ove krize, ali živimo nekako – kaže Stipan Lulić.
Njegova supruga Ruža tvrdi da gotovo ne oskudevaju ni u čemu.
– Ja uglavnom radim po kući, uvek imamo ručak na stolu i deca nam često pomažu. Čuvaju jedno drugo ili mi pomažu oko spremanja i kuvanja. Kada se vratimo s pijace obično dobiju neki slatkiš, čokoladicu – kaže ona.
Možda je u pitanju skromnost ili pak neznanje za bolje, ali ova porodica tek od pre neki dan ima u svojoj kući vodu i kupatilo. Do tada se rublje pralo vodom sa bunara. Ljudi iz Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini saznali su za porodicu Lulić, koja je jedinstvena ne samo po brojnosti – sve je, naime, manje onih koji se odlučuju na ovaj ne baš lak život na usamljenom salašu – i rešili su da im pomognu. Kupatilo koje je uz njihovu pomoć dovršeno ovih dana verovatno će bar donekle život u ovoj bačkoj stepi koja je leti zavodljivo lepa, a zimi često preteška, učiniti prijatnijim i lakšim.
U njega je, specijalno za slikanje, mogla stati tek polovina dece, koju je čini se više uveseljavala situacija sa fotografisanjem nego ulazak civilizacijskog dostignuća u njihov skromni dom. Lulićevi deluju, nije preterano reći, ipak srećno – daleko od drugih ljudi, i civilizacije, a blizu travama, drveću, livadama, i svojim konjima, kokoškama, guskama…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
