Jevrejima zabranjeno nastanjivanje van Beograda

Za vladavine vođe Drugog srpskog ustanka Miloša Obrenovića odnos prema Jevrejima bio je veoma dobar. Između ostalog, Haimu ben Davidu, Miloševom sarafu (menjaču novca), koga je on zvao Daviče, pripisuje se da je 1835. godine Milošu spasao život. Kad je Miloš po pozivu Jusuf paše krenuo „na dogovor“, Davičo, koji je imao lokal kod današnje Grčke kraljice, zaustavio ga je i rekao da ne ide, jer će biti ubijen. Davičo je to saznao, jer je bio i pašin saraf i osoba od poverenja. Miloš se vratio, a Davičo pobegao preko Zemuna u Beč. Miloš je naredio da u sporovima Jevreja i Srba može suditi samo on i odbio je zahteve bakala (boltadžija) i nekih drugih esnafa da ograniči broj jevrejskih radnji, jer i oni plaćaju iste dažbine kao i Srbi. To se odnosilo samo na Jevreje srpske podanike, a ne i strane državljane, jer su po ugovorima Turske i evropskih država (tzv. kapitulacijama) stranci u Turskoj, pa i Srbiji kao njenom delu, imali ista prava kao i turski podanici, dakle i Srbi, u tim zemljama.
Pod knezom Aleksandrom Karađorđevićem, kneževima Mihailom i Milanom Obrenovićima za Jevreje srpske podanike važila su izvesna ograničenja, pre svega zabrana nastanjivanja van beogradskog šanca. Zabeleženo je da je još pre Berlinskog kongresa Turska, koja je bila proglasila ravnopravnost svih vera u carstvu, tražila 1877. godine da se u mirovni ugovor posle rata sa Srbijom 1876. unese da se ukidaju odredbe Ustava Srbije kojima se Jevreji izuzimaju od sticanja određenih prava. Predložila je formulaciju: „Nezavisno od verske slobode, Jermeni i Izraelićani će u Srbiji uživati ista prava i iste slobode kao i ostali stanovnici“. Mislilo se na politička i druga prava. To nije prihvaćeno, tako da je sloboda ostala ograničena na slobodu veroispovesti (pri čemu Jermeni nisu tretirani kao pravoslavci). U to vreme izabrana je nova Velika narodna skupština, u koju je na listi Konzervativne stranke Aćima Čumića u Beogradu velikom većinom bio izabran Jevrejin Avram M. Ozerović. Jevreji su joj uputili peticiju sa zahtevom da se ukinu izuzeća za njih, pozivajući se i na zasluge stečene u upravo završenom ratu, ali to nije prihvaćeno.
Srbija je, kako proizlazi iz nekih izvora (N. M. Gelber: „Jevrejsko pitanje u Bugarskoj i u Srbiji pred Berlinskom kongresom 1878“ u „Revue des Juives“ januar – jun 1964, Pariz) bila spremna da ukine i zabranu nastanjivanja Jevreja u unutrašnjosti. Ministar finansija Srbije Vladimir Jovanović pozvao je septembra 1877. poznatog beogradskog trgovca Rusoa, austrijskog podanika, i izrazio mu spremnost vlade da, ako joj Jevrejska alijansa (više o njoj u nastavku ovog feljtona) da zajam od dva miliona dukata, Jevrejima u Srbiji dati sva prava kao i ostalim građanima i da će, ako se to realizuje, pregovarati s Alijansom i o izgradnji železničke pruge. Ruso je taj predlog dostavio Alijansi, ali se on iz nekog razloga nije mogao realizovati. To je, dakle, bila situacija u Srbiji u vreme sazivanja Berlinskog kongresa, čiji je glavni cilj, kako je u feljtonu M. Kovića naglašeno, bila revizija Sanstefanskog ugovora (San Stefano je turski Yesilkoy, predgrađe Istanbula).
U vreme održavanja Berlinskog kongresa položaj Jevreja u mnogim evropskim zemljama bio je bitno popravljen u odnosu na stanje krajem XVIII veka. Na to je presudno uticala Francuska revolucija (1789). Ustavotvorna skupština je krajem avgusta te godine donela Deklaraciju o pravima čoveka i građanina, u kojoj je stajalo i to da „niko neće biti uznemiravan zbog svojih ubeđenja, uključujući i verska, ukoliko njihovo ispoljavanje ne bude remetilo društveni poredak ustanovljen zakonom“. Ta ideja širila se po Evropi, kako tamo gde su je donosile francuske trupe, tako i u zemljama koje su same usvajale gesla Revolucije: „Sloboda, jednakost, bratstvo“. Naravno, stvari ne treba idealizovati. Davanje prava Jevrejima išlo je negde brže, negde sporije. Bilo je otpora, ograničavanja, gubljenja stečenih prava i njihovog ponovnog sticanja, judeofobija (termin antisemitizam još nije bio skovan) jačala je u pojedinim zemljama, ili pojedinim njihovim delovima. No za gotovo jedan vek od Revolucije u većem delu kontinenta, brže u zapadnoj nego u srednjoj Evropi, Jevreji su uglavnom, ne svuda i u svemu, postali ravnopravni građani. To nije bio slučaj u Rusiji, gde je proces emancipacije Jevreja bio spor, uz uzlete i padove.
Nastavlja se