Kad država izgubi tuđe kuće

Većina je iz Uroševca. Kada su 1999. godine sa zavežljajima u rukama stigli sa Kosova, prateći vojsku, nisu ni sanjali da nikada više neće videti svoje domove. Od nekadašnjih domaćina, kaže Zoran Belić, postali su uboga sirotinja, zaboravljeni ljudi bez budućnosti:

– Niti iz vlade, niti iz opštinskih struktura niko nas nije za ovih osam godina obišao. A svi obećavaju, videćemo se posle izbora i kasnije ništa – kaže Belić.

Među izbeglicima ima i fakultetski obrazovanih ljudi, radnika i seljaka, ali je samo troje njih uspelo da dobije privremeni posao. Divna Veljkovići njen suprug, prosvetni radnicu, nisu bili te sreće:

– Govorili su da nema posla ni za njih, a kamoli za nas – kaže Divna.

Posla nema ni za Slađanu Stanković, samohranu majku sa maloletnim detetom, izbeglu iz Kačanika:

– Ne znam gde se više nisam obratila, od Kineza, preko pijaca, opštine, Centra za socijalni rad. Bila sam i kod političkih stranaka, niko mi nije izašao u susret – priča samohrana majka.

– Od Komesarijata za izbeglice dobijaju hranu – špagete, makarone, krompir čorba, sve to ide klot. Baciš kučetu, ali ni ono neće da jede – opisuje Veljković. Malo je starijih ljudi sa penzijama, a mlađi preživljavaju od dečjeg dodatka od 25 evra. Divna Veljkovićkaže da se ne seća kada je poslednji put kupila čarape i cipele, a mladu majku Slađanu brine što sinu ne može da priušti meso: – Ima apetit i voli da jede. Ja bih mu od usta odvojila, ali šta da izdvojim kada nemam – tužna je Slađana.

Stanje u kolektivnom centru posebno je napeto ovih dana jer je motel nedavno prodat. Dok većina stanara jedva čeka da napusti oronule sobe, u kojima po pet do šest osoba živi u 25 kvadrata, ima i onih koji se ne plaše neizvesnosti. – Ma, ne idem nigde dok mi država ne obezbedi. Država mi izgubila kuću, država mora da mi obezbedi drugu – kaže izbeglica, koji se predstavio kao Saša.